Jednostavno Dovoljno

Danas je nemoguće otvoriti društvene mreže, a da vas ne zapljusne talas tekstova o tome kako prepoznati manipulatora. "Bežite od toksičnih ljudi!", "Prepoznajte narcisa u 5 koraka!", "Spasite se od gaslightinga!". Čitajući to, često se osećamo kao heroji u sopstvenom filmu. Znate ono, mi smo oni koji su dobri, a svet je pun predatora koji samo čekaju da baš nas prevare.  I svako to pročita ne može a da se ne zapita: Kada sam ja poslednji put upotrebio neku od tih taktika o kojima razni autori preplavljuju društvene mreže? Ako smo iskreni, jasno nam je da smo svi manipulatori. Neko manje, neki više, ali jesmo.  ​Setite se samo stvari koje smo uradili zbog svoje porodice ili za neko više dobro, samo da bi na kraju bilo po našem? To je manipulacija.  Postoji jedna rečenica koju skoro svi koristimo, a koja je školski primer toga to je ono čuveno: "Žao mi je što se TI tako osećaš". ​Na prvi pogled, to zvuči kao izvinjenje. Ali nije. To je savršen...

Svi uglavnom mislimo da smo "dobri u matematici" svog života čak i mi koji baš i ne volimo matematiku.  Verujemo da ćemo, ako dovoljno precizno izračunamo svaki korak, svaku kaloriju i svaki emotivni rizik, na kraju dobiti "rezultat" koji se zove sreća.  Međutim mnogi puta nas je sam život demantovao, i pokazao da on nije puki zbir. I da se razumemo, ovo ne kažem tek tako, jer istina je da mi se mnogo puta desilo da dok sam sabirala dobitke ili oduzimala gubitke, propustila ono što je zaista važno. I to je razlog da sam se zapitala kako bi život izgledao kada bismo jednostavno prestali da kalkulišemo? ​I ne mislim ovde samo na kućni budžet, kamate ili poreze. Mislim na onaj tihi, neprekidni kalkulator u našim glavama u pozadini svakog razgovora, svakog hobija i svakog slobodnog minuta. Onaj koji nas pita: " Da li mi se ovo isplati? Koliko vremena gubim? Šta dobijam zauzvrat?" Nekako mi se čini da smo ​postali generacija koja živi u tabelama i nekakvom ra...

Da li ste primetili da se danas sve može kupiti, osim mira? Integritet, savest i dostojanstvo kao da su na stalnoj akciji, sa popustom od 70%, dok mi u dugačkim redovima strpljivo čekamo da kupimo sopstvenu prazninu. I to obično na rate, jer praznina je danas, paradoksalno, postala prilično skupa investicija. ​Kralj na tri dana, a četvrti na popravnom ​Svi smo čuli tu opasnu krilaticu: " Bolje živeti tri dana kao kralj, nego ceo život kao prosjak." ​Zvuči hrabro, skoro pesnički, zar ne? Ali to je zapravo jedna od onih podlih udica na koje se upecamo misleći da smo dobili besplatan ručak.  Ta rečenica nas uči da je život spektakl, a ne trajanje. Uči nas da je vrednije blesnuti u tuđim očima na trenutak – makar taj blesak bio samo blic mobilnog telefona – nego graditi unutrašnje bogatstvo koje nema opciju "share". ​To je filozofija "brzog fiksa" – prodaj sve što jesi za privid da si neko drugi. A šta četvrtog dana? Četvrtog dana obično ostaje samo dug, eho a...

Jutros sam, po ko zna koji put, naletela na "usijanu" raspravu o Ikigaiu na mrežama.  Znate ono – sednete, uzmete papir, pa krenete u crtanje onih čuvenih krugova koji se preklapaju. Meni je prosto neverovatno kako uvek tražimo tu magičnu tačku gde se spajaju ono što volimo sa onim što radimo dobro, ali sa težnjom da to što radimo možemo brzo i lako da naplatimo. I tako, dok s nevericom čitam komentare ljudi očajnih jer im se "strast" i "plata" ne preklapaju u milimetar, došla sam do zaključka da smo postali smo opsednuti crtanjem života, dok nam onaj pravi, običan život prolazi pred očima .  Ali mi volimo prečice... Da me ne shvatite pogrešno, jasno je meni da ponekad mogu da nas privuku ovakve tehnike, kao što je ikigai, feng shui ili nešto slično, jer one nam nude motivišući zadatak i mrvu nade.  Valjda je zato lakše da poverujemo da će se naš  život presložiti sam od sebe ako pravilno rasporedimo krevete u sobi ili nacrtamo preklapanja u svesci. Ali ...