Pustite me praznih priča: meni treba zagrljaj, rakija i burek!

Nedavno sam čula razgovor dveju devojaka na ulici. Ton i frekvencija su bili toliko jaki da nije bilo potrebe za prisluškivanjem. 

Jedna je upravo ostala bez posla i žali se drugoj: "Dobila sam otkaz pred svima. Ne znam kako ću i šta ću, kako ću platiti račune i kredit..." 

Druga je sluša klimajući glavom i izgovara gotovo naučnofantastične rečenice: "Draga, želim da validiraš svoje trenutno stanje. Tvoj unutrašnji sistem nije usklađen sa tvojom autentičnošću. Otkaz je samo odraz tvoje energije. Jesi li probala da manifestuješ novi posao ili nenadani prihod kroz zahvalnost?“

​Auuu breee, pa to nije bio razgovor dve prijateljice; to je bio seminar iz korporativne psihologije uživo.

Gledam ih i mislim se: "Ženo, zagrli je, pozovi je na rakiju ili joj daj čokoladu, mani je zahvalnosti i ekspanzije, valjda vidiš da je očajna."

​Nama fali sve, a pre svega ljudskost

Neverovatno je koliko smo zalutali i gde smo završili. Danas svi imamo "doktorat" iz "prepoznavanja sopstvenih osećanja", ali niko ne ustaje starijima u autobusu jer smo trenutno u "procesu manifestovanja uspeha". 

Nikada više nismo pričali o empatiji, a nikada se manje nismo razumeli. Danas je emocionalna inteligencija (EQ) postala onaj fensi začin koji stavljaš u svako jelo da bi zvučalo skupo, dok ti je frižider zapravo prazan.

​Nekada smo znali za obraz

​Uzmite za primer Levina iz Ane Karenjine (jer to je lektira koju smo  svi morali da pročitamo).

On je, po modernim standardima, bio čovek-definicija "niskog EQ-a". Bio je socijalno trapav, filozofirao je sam sa sobom i kopao njivu kad je nervozan. Ali, kad je trebalo pokazati ljudskost, on je bio tu. 

On nije slao Kiti poruku: "Hej, treba mi prostor da procesuiram svoju traumu iz detinjstva, nije do tebe, do mene je". Rešio je to tako što je seo u kočije, prešao pola Rusije po snegu i blatu samo da bi joj u lice rekao šta oseća.

​Za razliku od njega, mi danas ne možemo da pređemo ni na drugu stranu ulice ako nam neko nije 'poslao lokaciju". 

Ili još bolji primer su Mane i Zona Zamfirova, Stevana Sremca.

Zamislite da Mane kaže Zoni:​ "Zono, tvoj otac vrši mikroagresiju nad mojim identitetom. Osećam da si ti moj ’trigger’ i moram da se distanciram radi mentalne higijene." Pa Zona bi ga gađala onim nanulama direktno u čelo, i to s punim pravom! 

Nekada je postojao dert, sevalo je oko, postojala je čast i reč. Empatija se nije merila rečima, nego spremnošću da "nastradaš" za drugoga.

​Svi smo saučesnici

​I da se ne lažemo, nismo to "oni tamo". I ja sam uhvatila sebe kako kucam poruku: "Razumem te i šaljem ti podršku", dok sam zapravo samo htela da gledam seriju u miru. 

Svi smo postali digitalni empati. Lakše nam je da pošaljemo 50 emotikona srca nego da nekome operemo sudove kad je u depresiji. Postali smo stručnjaci za tuđu psihu, a amateri za sopstvenu dušu.

​Danas znamo sve o "attachment" stilovima, ali ne umemo da se zakačimo za pogled osobe preko puta nas.

Često se upitam: gde je nestala ona kafa koju brižno spremamo za nekoga ko plače? Gde mu ne nudimo "rešenja", nego mu samo dosipamo šećer jer znamo da mu je život trenutno gorak.

Biti čovek...

​Nema te emocionalne inteligencije koja može da zameni trenutak kada nekome ćutke spustiš ruku na rame. 

Biti čovek ne znači imati savršen odgovor iz priručnika. Biti čovek znači imati hrabrosti da budeš jednostavan. Da te bude sramota kad treba, da se žrtvuješ kad moraš i da voliš bez fusnota.

Znam, vremena su drugačija i tempo je prebrz. Želimo da budemo moderni, da idemo u korak sa svetom, da nam jezik zvuči "intelektualno". Usvojili smo te reči jer nam daju privid kontrole nad haosom u nama. 

Ali srce ne poznaje terminologiju.

​Na kraju, niko te neće pamtiti po savetima i dobrom rečniku, već po tome koliko si bio prisutan.

Za ljudskost reči ne trebaju.

​Sledeći put kada vidite da se neko pored vas raspada, poštedite ga analize aure i manifestovanja obilja. Ne tražite mu "centar" i ne validirajte mu traume. 

Umesto toga kupite mu burek, skuvajte kafu ili naspite rakiju. 

R.Č.

Preporuka: Kada je "biti loš" najbolji izbor?

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Budi čovek, to je ionako najdeficitarnije zanimanje danas."