Jednostavno Dovoljno

Svi imamo tu jednu, ne znam kako bih je dugačije nazvala, policu u glavi punu stvari koje ćemo "srediti od ponedeljka". Od teretane do onog biznisa o kojem pričamo uz svako pivo ili rakiju već tri godine ali nikako da počnemo.  ​To mi izgleda kao kad stojimo pored bazena sa hladnom vodom, znamo da ćemo da uđemo, ali stojimo na ivici i potajno se  nadamo se da će sunce u sekundi ugrejati deset kubika vode. Ali neće. Voda je hladna, strah je realan, a stajanje na suncu nas samo dodatno prži... A prava promena se desi  tek kad prestanemo da testiramo temperaturu nožnim palcem i – bućnemo se. Što praktično znači - kad donesemo odluku. ​Zanimljivo je da i sama reč "odlučiti" (latinski decidere ) bukvalno znači odseći. U našem životu to znači da kad  donesemo odluku, mi zapravo brišemo sve one pretpostavke "šta ako" i "možda bi bilo bolje" varijante. ​Možda će vam zvučati čudno ali ja se kad želim da konačno nešto odlučim , najčešće setim Julija Cez...

Nedavno sam, probijajući se kroz oštar zimski vetar, čula uzdah prolaznika koji je zvučao gotovo kao molitva: "Bože, samo da više stigne to proleće, ne mogu više ovako..." Ta rečenica, koju u različitim varijacijama izgovaramo stotinama puta svake zime, nije samo žalba na vremenske prilike. Ona je simptom dubljeg fenomena – našeg  iščekivanja slobode koju, retko kada zaista konzumiramo. Jer, kada to proleće konačno stigne, susrećemo se sa ironijom savremenog načina života. Čekamo proleće da bismo napustili sopstvena četiri zida, ali u trenutku kada zakoračimo napolje, najčešće biramo novi, dobrovoljni zatvor: baštu kafića. Između tri saksije šimšira i kvadratnog metra veštačke trave, mi plaćamo "kiriju" za stolicu na trotoaru.  Zašto nam je to lakše?  Odgovor leži u našoj potrebi da prirodu svedemo na bezbednu meru. Mi želimo proleće isključivo pod našim uslovima – kao pitomu kulisu koja ne remeti naš komfor. To je kompromis između naše potrebe za divljinom i modern...