Muzej "Zatrebaće": Kako smo postali taoci sopstvenog krša
Svi mi imamo tu jednu fioku, onu što se otvara na "trzaj" jer je u njoj zaglavljena varjača iz 1994. ili kabl za telefon koji više ne postoji ni u muzejima tehnike. To je epicentar našeg identiteta – magacin nepotrebnog koji ljubomorno čuvamo, ubeđeni da ćemo baš sutra, oko podneva, osetiti neopisivu potrebu za praznom teglom od krastavčića ili kutijom od cipela "jer je baš čvrsta". Logika hrčka: Od viška (ne) glava boli Naši ormari nisu mesta za odlaganje odeće, to su crne rupe za stvari koje su izgubile smisao, ali nisu izgubile našu emotivnu naklonost. Čuvamo farmerke u koje nismo ušli od mature (ali hoćemo, čim prođe ova sezona slava), i setove šolja koje smo dobili na useljenju, a koje su toliko ružne da ih ni neprijatelju ne bismo izneli. Problem je što to skladištenje "za svaki slučaj" polako postaje teret koji diše sa nama. Spavamo u sobi gde polovina prostora pripada stvarima koje nas ne usrećuju, već nas samo podsećaju na to šta smo sve kupili, d...