Jednostavno Dovoljno

Svi smo barem jednom videli snimke iz 1989. godine na kojima ljudi plaču od sreće, grle se kod Berlinskog zida, simbola Hladnog rata i razbijaju ga običnim čekićima. Ja sam tada imala 12 godina i naravno da mi ništa nije bilo jasno, ali se sećam da sam pomislila kako je sve to nekako i žalosno i radosno.    Tek kasnije sam saznala da je taj  trenutak velike slobode o kome se naveliko pričalo svuda, a naročito kad komšije dođu na kafu,  ustvari počeo je dve godine ranije, jednom  rečenicom:  "Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid !" ​Tu rečenicu je izgovorio američki predsednik Ronald Regan, 1987. godine, ispred Brandenburške kapije, što je za mnoge bio čist politički potez, a ono što je takođe zanimljivo je to što je jedan Amerikanac (vođa zapadnog sveta) pozvao  Rusa (vođu istoka) da ukloni taj zid i to  usred Nemačke. ​Ali ako zagrebemo ispod površine, ta rečenica je lekcija o životu koja važi i danas. Berlinski zid izgledao je neuništivo i ver...

Svi mi imamo tu jednu fioku, znate onu što se otvara na "trzaj" jer je u njoj zaglavljena varjača iz 1994. ili kabl za telefon koji više ne postoji ni u muzejima tehnike. To je taj  magacin nepotrebnog koji ljubomorno čuvamo, ubeđeni da ćemo baš sutra, oko podneva, osetiti neopisivu potrebu za praznom teglom od krastavčića ili kutijom od cipela "jer je baš čvrsta". Naši ormari nisu više mesta za odlaganje odeće, to su crne rupe za stvari koje su izgubile smisao, ali nisu izgubile našu emotivnu naklonost. Pa tako čuvamo farmerke u koje nismo ušli od mature , ali hoćemo, čim prođe ova sezona slava, čuvamo setove šolja koje smo dobili na useljenju, a koje su toliko ružne da ih ni neprijatelju ne bismo izneli. Znate i sami da je problem što to skladištenje "za svaki slučaj" polako postaje teret koji diše sa nama. Pa se tako vrlo često desi da  spavamo u sobi gde polovina prostora pripada stvarima koje nas ne usrećuju, već nas samo podsećaju na to šta smo sve k...