Muzej "Zatrebaće": Kako smo postali taoci sopstvenog krša

Svi mi imamo tu jednu fioku, onu što se otvara na "trzaj" jer je u njoj zaglavljena varjača iz 1994. ili kabl za telefon koji više ne postoji ni u muzejima tehnike. To je epicentar našeg identiteta – magacin nepotrebnog koji ljubomorno čuvamo, ubeđeni da ćemo baš sutra, oko podneva, osetiti neopisivu potrebu za praznom teglom od krastavčića ili kutijom od cipela "jer je baš čvrsta".

Logika hrčka: Od viška (ne) glava boli

Naši ormari nisu mesta za odlaganje odeće, to su crne rupe za stvari koje su izgubile smisao, ali nisu izgubile našu emotivnu naklonost. Čuvamo farmerke u koje nismo ušli od mature (ali hoćemo, čim prođe ova sezona slava), i setove šolja koje smo dobili na useljenju, a koje su toliko ružne da ih ni neprijatelju ne bismo izneli.

Problem je što to skladištenje "za svaki slučaj" polako postaje teret koji diše sa nama. Spavamo u sobi gde polovina prostora pripada stvarima koje nas ne usrećuju, već nas samo podsećaju na to šta smo sve kupili, dobili ili "nasledili".

Kupovina kao sportsko pecanje gluposti

Ali, ruku na srce, nije problem samo u tome što ne bacamo – problem je što usisavamo nove gluposti kao da nam je hobi sakupljanje vizuelne buke. Svi smo mi bar jednom stajali ispred police i pomislili: "Vidi ovaj aparat za pravljenje šlaga u obliku pingvina, na popustu je 70%, pa greota je da ostane ovde." 

I onda ga kupiš. I doneseš ga kući. I on se pridruži tiganju za mini-palačinke (koji si koristio jednom, dok nisi shvatio da je lakše ispeći dve normalne) i onom setu mirisnih soli za kupanje koje ne koristiš jer imaš tuš-kabinu od pola metra kvadratnog.

Kupujemo stvari jer su jeftine, jer su na akciji, ili zato što nam je tog dana bilo dosadno, pa smo rešili da usrećimo sebe predmetom koji će za tri dana postati samo još jedan predmet za brisanje prašine. Pravi popust je 100% – ako tu glupost uopšte ne kupiš.

Kolekcionari prašine i lažne nade

Najveći apsurd je onaj set tanjira sa zlatnim rubom. On stoji u mraku, zauzima tri police i skuplja prašinu decenijama, dok ti svaki dan jedeš iz tanjira koji je preživeo tri selidbe i ima više ožiljaka nego akcioni heroj. Čuvamo te stvari kao da smo kustosi u sopstvenom zatvoru.

Istina je jednostavna: Tvoj dom nije magacin, a tvoj novčanik nije dobrotvorni fond za kineske prodavnice plastike. Svaki kvadratni metar koji plaćaš, a koji zauzima kutija sa kablovima "za koje ne znamo čemu služe", zapravo je ukraden prostor za tvoj mir.

Možda je vreme da prestanemo da tretiramo svoje stanove kao čekaonice na železničkoj stanici. Ako stvar nije dotakla tvoju ruku dve godine, velike su šanse da ti ne čuva leđa, već ti krade vazduh.

R.Č.

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Manje je više."