Jeste li čuli za DERT? (Lek koji se živi)

Jeste li čuli za dert? Ne, nije to nova turska serija na Netflixu, a nije ni dijeta u kojoj jedeš samo koštunjavo voće i gledaš u sunce. To je ono što... pa, najlakše rečeno, to je ono kad ti se duša malo skupi, ali ti nije do doktora, nego do tišine.

​U selu u kome sam provodila leta, ljudi su znali da kažu: "Pusti ga, uhvatio ga neki dert, mutna mu voda u očima."

​Često se setim tih septembarskih popodneva u vinogradu, bere se grožđe, sunce prži, leđa pucaju, a prašina se lepi za kožu. I onda, kad se gajbe slože, sedne se pod onu staru vinjagu i natoči se ono pravo, domaće vino što rezi, odjednom, usred tog žagora već umornih ljudi, neko bi samo ućutao. Zagledao bi se u onaj neobran red loze ili u brda u daljini, uzdahnuo onako "iz petnih žila" i samo pustio da taj gutljaj vina isprati neku unutrašnju muku.

​Niko ga nije pitao: "Šta ti je? Jesi li u burnout-u?". Znali su – čovek dertuje. Puste ga da iščami tu svoju tugu ili misao, i to je bio deo higijene duše – dozvola da ti bude teško, a da te niko ne popravlja.

​Dert nije samo puka bol, jel da jeste bio bi nepodnošljiv i tražili bismo lek. Dert je "slatka muka", to je onaj trenutak kad pustiš pesmu koja te razdire, ali ne menjaš stanicu jer ti taj rez godi. To je svest o sopstvenoj rani koju ne želiš da izbrišeš jer bi bez nje bio prazan.

​On je otisak prsta na duši i za svakoga je  nešto drugo i svako na njega ima pravo. Nekome je to žal za prohujalom mladosti. Nekome neuzvraćena ljubav ili prazna stolica za stolom, a nekome jednostavna, teška spoznaja da život nije uvek fer.

To je ono što vidimo u filmu "Kazablanka" kada Hemfri Bogart, dok mu se prošlost ruši na glavu, izgovara: "Od svih kafana, u svim gradovima, u celom svetu, ona ušeta baš u moju." To je spoznaja da od sudbine ne možeš pobeći. To je ono što te peče, ali te čini onim što jesi.

​Danas, ne zmam zbog čega, smo taj isti osećaj pretvorili u čitavu nauku. Zovemo ga apatijom, depresijom ili anksioznošću. Gledamo ga kao kvar koji treba hitno popraviti "brzim rešenjima", kao da smo pokvareni bojleri, a ne ljudska bića.

​Čim osetimo i mrvicu tog starinskog derta, mi vadimo telefon i odmah kreće panika. Guglamo simptome i za pet minuta saznamo da nam fali magnezijum ili da smo u "burnout-u". Instaliramo aplikacije gde nam neko ko nikada nije posadio drvo šapuće da smo "drvo koje diše" ( i to na engleskom), dok mi u sebi vrištimo jer nam se duša skupila.

I znate šta? Dert ne trpi žurbu i nema dugme za premotavanje, ustvari to je onaj luksuz da zastaneš kad svi jure. On nas uči da ne mora svaka tuga da se popravi do sutra ujutru, jer neke tuge se nose kao onaj stari, topli kaput – čuvaju te dok ti je hladno oko srca. I to je u redu. Jer tek kad prestaneš da bežiš od te muke, ona počne sama da se topi, a tebi se, ona mutna voda, razbistri u očima.

​I da, čisto da znate ono je lek sam po sebi, jer te čisti od površnosti i podseća te da tvoja vrednost nije u tome koliko si produktivan, nego koliko si čovek. Ustvari on je ona "gorka so" koja ti ne dozvoljava da postaneš plastičan.

Dert je zapravo najjednostavnija terapija na svetu, jer nas podseća da imamo srce koje nije samo pumpa za krv, nego mesto gde stanuje duša.

​I zato, kad se nakupi previše onog gustog taloga, ti sedni, pusti tu pesmu koja te "gađa u žicu", natoči čašu vina, uzdahni junački i pusti dert da uradi svoj posao. Jer tek kad naučiš da dostojanstveno nosiš svoj dert, naučićeš i kako da se stvarno, onako od srca, nasmeješ.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić

PROČITAJTE i TEKST: Pustite me praznih priča: meni treba zagrljaj, rakija i burek!

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Budite u miru sa sopstvenim nemirom."