Jednostavno Dovoljno

Nedavno sam doživela savršen primer modernog sudstva – onog gde je porota tvoj internet provajder, a sudija jedan običan algoritam. Postavila sam tekst u jednu Facebook grupu. Tema zanimljiva i analitična, kvalitet dobar. Ali, problem je bio u "ambalaži". Na naslovnoj fotografiji bio je Pablo Eskobar. ​I pre nego što je ijedan administrator stigao da baci pogled na prvu rečenicu, post je obrisan. Nema veze što tekst nije veličao lik i delo dotičnog gospodina, niti pozivao na uzgajanje egzotičnih biljaka u saksiji. Ambalaža je presudila. ​To me je, po ko zna koji put, navelo da se zapitam: Zašto smo toliko skloni da sudimo po koricama, a da knjigu nismo ni otvorili? ​Budimo realni, naš mozak radi na "štednji energije". Lakše mu je da skenira sliku i lupi etiketu nego da zapravo čita i razmišlja. Vidimo Pabla – mislimo "kriminal". Vidimo odelo – mislimo "uspeh". Vidimo tipa u trenerci u pozorištu – mislimo "pogrešio skretanje". ​Probl...

Da li ste se ikada zapitali zašto smo, u svetu gde nam je skoro sve nadohvat ruke, stalno u nekom čudnom nezadovoljstvu?  Ponekad kada razgovarate sa nekim, verujem da  primećujete tu konstantu nervozu a znate, kako ono kažu, da mu je Bog sve dao. Ja se iskreno baš često zapitam - koji su to apetiti koje nikako ne možemo da zasitimo, a nemaju nikakve veze sa praznim stomakom?  Imamo sve a uvek smo gladni za još. Čeznemo za novcem, potvrdom, statusom ili onim osećajem da smo "bitni" i nemamo meru. Recimo kada smo gladni, a tu mislim na stomak uglavnom jedemo umerenije, jer kad pojedeš kilogram pečenja, telo ti jasno kaže: "Druže, stani, puknućeš." I ti staneš. Ali apetit za priznanjem, novcem? On nema dno. Evo na primer možemo da dobijemo popriličnu povišicu, ali najveći broj nas će se već sledećeg jutra probuditi sa osećajem da to nije dovoljno, da nam treba još, jer je komšija sa sprata kupio bolje felne a mi još uvek imamo stare. Mene to često podseti na onu reč...