Jednostavno Dovoljno

Nedavno sam doživela savršen primer modernog sudstva – onog gde je porota tvoj internet provajder, a sudija jedan običan algoritam. Postavila sam tekst u jednu Facebook grupu. Tema zanimljiva i analitična, kvalitet dobar. Ali, problem je bio u "ambalaži". Na naslovnoj fotografiji bio je Pablo Eskobar. ​I pre nego što je ijedan administrator stigao da baci pogled na prvu rečenicu, post je obrisan. Nema veze što tekst nije veličao lik i delo dotičnog gospodina, niti pozivao na uzgajanje egzotičnih biljaka u saksiji. Ambalaža je presudila. ​To me je, po ko zna koji put, navelo da se zapitam: Zašto smo toliko skloni da sudimo po koricama, a da knjigu nismo ni otvorili? ​Budimo realni, naš mozak radi na "štednji energije". Lakše mu je da skenira sliku i lupi etiketu nego da zapravo čita i razmišlja. Vidimo Pabla – mislimo "kriminal". Vidimo odelo – mislimo "uspeh". Vidimo tipa u trenerci u pozorištu – mislimo "pogrešio skretanje". ​Probl...

Da li ste se ikada zapitali zašto smo, u svetu gde nam je skoro sve nadohvat ruke, stalno u nekom čudnom deficitu? Stalno nam nešto nedostaje. Ja se iskreno baš često zapitam - koji su to apetiti koje nikako ne možemo da zasitimo, a nemaju nikakve veze sa praznim stomakom?  To je glad za 'još'. To je onaj nevidljivi nametnuti parazit koji se hrani našim postignućima, a nikada ne kaže 'dosta'.  ​Problem sa tim našim apetitima – za novcem, potvrdom, statusom ili onim osećajem da smo "bitni" – jeste to što oni nemaju želudac, a pravi želudac ima granicu. Kad pojedeš kilogram pečenja, telo ti jasno kaže: "Druže, stani, puknućeš." I ti staneš. ​Ali apetit za priznanjem? On nema dno. Možeš dobiti povišicu i već se sledećeg jutra probuditi sa osećajem da ti treba još, jer je komšija sa sprata kupio bolje felne.  ​Mene to često podseti na onu rečenicu "Plačem zato što više nema svetova koje mogu da osvojim." koju je nakon što je stigao do kraja ...