Zašto nas "prijatelji" zaborave kada im "svane"?
Da li ste i vi nekada bili nečije rame za plakanje ili da tako kažem "hitna pomoć", samo da biste postali stranac onog trenutka kada im više nije bila potrebna vaša podrška, topla reč i reanimacija? Verujem da jeste, jer svi smo bili tu za pojedine kada im je bilo najteže . Slušali smo njihove probleme, pronalazili rešenja, tešili ih a ponekad smo baš mi bili jedini koji su verovali u njih. Ali kao što znate svemu, pa i tome dođe kraj. Znate kako to ide...desilo se čudo i vi ste zaboravljeni za sve lepo što će da usledi u njihovim životima. Neki su dobili su taj posao, drugi su možda sreli su ljubav svog života ali vi niste više neophodni u njihovoj sreći. Verovali ili ne, niste jedini i ako ste to doživeli ne vraćajte se kad im ponovo budete zatrebali. To nije oholost, to je poštovanje sopstvenih granica. Trebamo li to da prihvatimo njihovu odluku da nas zaborave? Kratak odgovor je: Da, ali ne zbog njih, već zbog sebe. Prihvatite to i nastavite dalje birajući ti...