Jednostavno Dovoljno

Poslednjih dana, kad god imam vremena, otvorim neki od svojih tekstova na ovom blogu pa se trudim da ih pročitam kao posetilac, a ne kao ona koja ih je pisala.  I znate šta, moram da priznam da sam primetila kako sa svakim tekstom iznedrim neku drugačiju vrstu zrelosti. Nekako je svaki novi tekst, bar po mom mišljenju, bolji bar za rečenicu ili dve. I da ne pomislite kako je ovo hvalospev i oda mom pisanju, reći ću vam da ovo delim sa vama jer me je ta moja konstatacija navela da se setim jedne veoma važne teme o kojoj niko ne govori, bar ne javno - a to je trema ili kako je ja doživljavam- strah. Znate ono kad imate obavezu da nešto kažete ili uradite pred drugima, a u grlu i u stomaku vam se stegne, pa ne možete da progovorite ili da se pokrenete? Nekako vam je neprijatno...  Taj osećaj je svima poznat, čak i onima koji sada u pola noći, ako ih probude, mogu da započnu konferencijsko zasedanje bez obzira na to da li ih sluša jedan čovek ili milion ljudi. Valjda sam i ja u ti...

Nedavno mi je na Redditu jedna osoba napisala u komentaru kako ona nikada ne bi ni otvorila tekst na Bloggeru, jer je to, zaboga, prevaziđena platforma. I znate šta? Potpuno je u pravu. Blogger nije moderan, nije "glamurozan" i nema taj ispeglani sjaj platformi koje vam danas prodaju maglu. Ali on je ličan. ​I odmah da vam kažem, ovaj tekst je namenjen svima koji veruju da je forma bitnija od sadržaja i da je nešto vredno samo ako je ultra moderno i agresivno plasirano. Jer, ako neko težinu nečije reči meri po dizajnu sajta, što se mene tiče – slobodno može da odjebe odavde i produži dalje. ​Na moj blog ne dolaze površni ljudi, već oni koji znaju ko su i koji ne traže digitalnu kozmetiku, već suštinu. ​Ako ste još uvek tu... da nastavim? ​Godine provedene u javnom poslu naučile su me da izlaganje reči uvek donosi komentare, i to je deo igre koji odavno poznajem. Ali ovde postoji jedna bitna razlika koju moderni kritičari gube iz vida: niko vas nije vukao za rukav da dođete. J...

Iako se ne poznajemo, ipak moram da vam kažem jednu istinu: matematika i ja se nikada nismo volele. Mislim, osim onih osnovnih operacija kao što su sabiranje, oduzimanje, tablica množenja i deljenje, i možda još nekoliko operacija neophodnih za život – sve ostalo, kako bih rekla, za mene nebitnih komplikacija, prosto nisu bile deo mog sveta. Međutim, od svih časova u osnovnoj školi, najčešće se setim baš jednog iz, verovali ili ne, matematike. I to ne zato što sam briljirala svojim znanjem, već zato što sam, čini mi se, na njemu prvi put osetila šta znači biti iskren i istinit. Zapravo, biti svoj i na neki način odbraniti to kakav jesi. I da ne filozofiram, ovako je bilo... Nastavnik me je prozvao da odgovaram i, naravno, izveo pred tablu. A tamo... tamo je bio čitav projekat: nacrtan neki krivudavi krug koji je predstavljao baru, pa dati neki prečnici, razdaljine, ubrzanja... Trebalo je, valjda, izračunati kako preskočiti tu baru, a da se ne pokvasiš. To je nastavnik smatrao zanimljiv...

Verovatno da svi imamo te neke svoje asocijacije, momente kada nas miris, prizor ili zanat podsete na nešto mnogo krupnije. A kada  je život u pitanju, onako generalno, često tražimo metafore u onome što je opipljivo.  Mene život uglavnom podseća na vinograd. Ali ne na onaj prizor koji vide posmatrači sa strane, znate oni koji ušetaju u nepregledne vrste tek kad je rod zreo, taman i mirisan pa se svi nekako dive i hvale vas,  već na onaj surovi, tihi i neprestani proces rada koji stoji iza te slike. ​I da odmah naglasim da ovo nije priča iz knjiga, ne ovo je priča "sa lica mesta".  Ja sam unuka i dete vinogradara i dobar deo svog odrastanja provela sam upravo tu, među čokotima, a danas sam neko ko tu priču živi svakodnevno, sa svim njenim mukama i radostima.  I vidite, baš kao i u vinogradu, i u životu je sve pitanje zrenja, discipline i onoga što odlučimo da zadržimo, a šta da odbacimo. A opet tu je i onaj napeti osećaj, ne znam kako drugačije da kažem, kada ...