Zaobiđite baru!

Iako se ne poznajemo, ipak moram da vam kažem jednu istinu: matematika i ja se nikada nismo volele. Mislim, osim onih osnovnih operacija kao što su sabiranje, oduzimanje, tablica množenja i deljenje, i možda još nekoliko operacija neophodnih za život – sve ostalo, kako bih rekla, za mene nebitnih komplikacija, prosto nisu bile deo mog sveta.

Međutim, od svih časova u osnovnoj školi, najčešće se setim baš jednog iz, verovali ili ne, matematike. I to ne zato što sam briljirala svojim znanjem, već zato što sam, čini mi se, na njemu prvi put osetila šta znači biti iskren i istinit. Zapravo, biti svoj i na neki način odbraniti to kakav jesi.

I da ne filozofiram, ovako je bilo... Nastavnik me je prozvao da odgovaram i, naravno, izveo pred tablu. A tamo... tamo je bio čitav projekat: nacrtan neki krivudavi krug koji je predstavljao baru, pa dati neki prečnici, razdaljine, ubrzanja... Trebalo je, valjda, izračunati kako preskočiti tu baru, a da se ne pokvasiš. To je nastavnik smatrao zanimljivom matematikom. 

A ja kao ja... gledam onu tablu, gledam drugu decu kako skaču sa svojih stolica, samo što se ne iščaše dižući ruke u trci ko će pre mene da reši taj "sudbonosni" zadatak. Pogledam nastavnika koji nestrpljivo očekuje kako ću i ja da se razmašem objašnjavajući šta mi je činiti da ostanem suva, i nekako sasvim spontano, potpuno ravnodušna prema tom njima "zanimljivom" zadatku, kažem: Ja neću da preskačem baru. Ja ću da je zaobiđem!

Zavladao je trenutak tišine jer sam ga zatekla tom izjavom. Nasmejao se i rekao: Tačno, i to može da bude jedno od rešenja, iako nije traženi odgovor!

I verujte mi, ta situacija je jedina stvar koju sam istinski zapamtila sa svih časova. Znam, nije pohvalno i ne hvalim se, samo želim da ukažem na moć izgovorene istine.

Moje iskustvo od tada potvrdilo mi je da je istina , ona izgovorena bez mnogo razmišljanja o posledicama – uvek prihvatljivija, bez obzira na to kakav odgovor neko od vas očekuje.

Možda zvuči komplikovano, ali je jednostavno: uvek i svuda treba reći onako kako jeste, naročito ako te pitaju.

Nedavno su me angažovali neki novopečeni preduzetnici da im dam ocenu tekstova na prodajnom sajtu. Na njihovo pitanje kako mi se čini, rekla sam "iz topa": Očajno, katastrofa! Objasnila sam i zašto, na šta sam dobila plitkouman odgovor: Pa to ionako niko ne čita!

Ostala sam u neverici da neko traži i plaća uslugu, a očekuje samo potvrdu svog mišljenja. Kasnije mi je jedan od vlasnika rekao da je onaj drugi razočaran mojom direktnošću, što mene uopšte nije iznenadilo, jer sam kroz posao sretala razne ljude, od onih sa margine do intelektualaca, ali svima im je zajednička jedna stvar: želja za klimanjem glavom i odobravanjem njihovih najglupljih zamisli.

Upravo taj susret sa ljudima koji traže istinu, a zapravo žele samo potvrdu svojih zabluda, naterao me je da razmislim – zašto je danas tako teško biti direktan? I zašto sam sve ovo ispričala?

Zato što su upravo takvi trenuci, poput onog mog ispred školske table, ključni za formiranje karaktera. Te male, iskrene reakcije na kao neka važna pitanja, zapravo prave razliku između čoveka i običnog poslušnika.

U vremenu kada se masovno klima glavom radi uklapanja, čuvanja pozicije ili izbegavanja problema, ta da tako kažem "tvrdoglavost" je po mom mišljenju prava pobeda. Naravno, to nosi i svoju cenu, od nerazumevanja, sukoba pa ponekad i otkaza. Ali onog trenutka kada se proda sopstveno mišljenje samo da bi se zadatak rešio onako kako drugi očekuju, gubi se više od toga, gubi se sve, a to se ne daje ni za ocenu, ni za platu, ni za tuđe tapšanje po ramenu.

Istina deluje otrežnjujuće!

Ako možda do sada niste bili u prilici da po pitanju nečega budete sasvim iskreni, možete da probate sa malim, naizgled nebitnim stvarima. Recimo, kada vas neko pita: Kako mi stoji ova košulja?

Ako vam se ne sviđa, recite istinu. Ono kako vidite, bez obzira na to što taj neko očekuje da čuje.

Jer znate šta? Život će nam uvek nametati komplikovane formule za rešavanje nevažnih zadataka i trošiće nam energiju na dokazivanje značaja nečega što suštinski nikoga ne zanima. Ali svaka prepreka može da se zaobiđe na sopstveni način – istinom.

​I u pravu ste ako pomislite da to možda nije po pravilniku, ali je to jedini put do slobode u svetu u kom ima previše bara koje treba zaobići.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić

PROČITAJTE i TEKST: Život između zemlje i neba

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Iskrenost je najkraća prečica."