Jednostavno Dovoljno

Često mislimo da su naše diplome, titule i godine iskustva ono što nas garantovano  preporučuje za novi posao, društvo ili ne znam šta već, ali u stvarnom životu, to je samo ulaznica. Ono što te zadržava u poslu i zbog čega ti se ljudi vraćaju nije ono što piše u tvojoj biografiji, već ono kakav si čovek dok taj posao radiš. Suština  je da tvoj rad nikada ne može biti bolji od tvog karaktera.  ​Svi mi imamo onog jednog majstora, frizera ili saradnika kojeg ne menjamo godinama. Možda nije najjeftiniji, možda mu radnja nije u centru grada, ali mu verujemo. To poverenje se ne gradi na savršenom marketingu, nego na onom osećaju da te ta osoba neće prevariti. ​Verovatno znate  onog automehaničara kod koga ide pola grada? On nije jedini koji zna da zameni ulje, ali je jedini koji će ti reći: "Vidi, ovo ne moraš još da menjaš, bacićeš pare". Kad neko ko drži do sebe sedne da ti uradi posao, on to ne radi samo da bi skinuo zadatak sa liste,  on to radi pošteno jer bi ga...

Ja ponekad kad otvorim društvene mreže, ne znam da li sam ušla u crkvu, džamiju, hram ili na modnu reviju. Primetili ste i vi verovatno,  kako sve pršti od verskih simbola? Neko nosi krst veličine dlana, neko brojanice do laktova, neko se snima dok klanja, a neko ne skida narukvice sa budističkim mantrama. ​Izgleda da je postalo je skroz moderno biti duhovan, pa se prosto zapitam , da li smo stvarno postali bolji ljudi ili smo samo našli nove modne dodatke? ​Čini mi se da je postalo je  normalno da od svega uzmeš ono što ti godi u tom trenutku . Malo pravoslavne tradicije za Božić , jer je hrana super i slike su top, malo budizma jer je joga zdrava, malo astroloških znakova jer je lakše okriviti Retrogradni Merkur nego sebe. Zastrašujuće je to da smo sve vere  spakovali u isti koš i koristimo ih kao začine. ​Nekada je molitva bila najintimnija stvar na svetu, a danas kao da se ne važi ako nisi objavio "story". U crkvi pravimo delfi pored ikone, u džamiji, slikamo...