Jednostavno Dovoljno

Poslednjih dana, kad god imam vremena, otvorim neki od svojih tekstova na ovom blogu pa se trudim da ih pročitam kao posetilac, a ne kao ona koja ih je pisala.  I znate šta, moram da priznam da sam primetila kako sa svakim tekstom iznedrim neku drugačiju vrstu zrelosti. Nekako je svaki novi tekst, bar po mom mišljenju, bolji bar za rečenicu ili dve. I da ne pomislite kako je ovo hvalospev i oda mom pisanju, reći ću vam da ovo delim sa vama jer me je ta moja konstatacija navela da se setim jedne veoma važne teme o kojoj niko ne govori, bar ne javno - a to je trema ili kako je ja doživljavam- strah. Znate ono kad imate obavezu da nešto kažete ili uradite pred drugima, a u grlu i u stomaku vam se stegne, pa ne možete da progovorite ili da se pokrenete? Nekako vam je neprijatno...  Taj osećaj je svima poznat, čak i onima koji sada u pola noći, ako ih probude, mogu da započnu konferencijsko zasedanje bez obzira na to da li ih sluša jedan čovek ili milion ljudi. Valjda sam i ja u ti...

Nedavno mi je na Redditu jedna osoba napisala u komentaru kako ona nikada ne bi ni otvorila tekst na Bloggeru, jer je to, zaboga, prevaziđena platforma. I znate šta? Potpuno je u pravu. Blogger nije moderan, nije "glamurozan" i nema taj ispeglani sjaj platformi koje vam danas prodaju maglu. Ali on je ličan. ​I odmah da vam kažem, ovaj tekst je namenjen svima koji veruju da je forma bitnija od sadržaja i da je nešto vredno samo ako je ultra moderno i agresivno plasirano. Jer, ako neko težinu nečije reči meri po dizajnu sajta, što se mene tiče – slobodno može da odjebe odavde i produži dalje. ​Na moj blog ne dolaze površni ljudi, već oni koji znaju ko su i koji ne traže digitalnu kozmetiku, već suštinu. ​Ako ste još uvek tu... da nastavim? ​Godine provedene u javnom poslu naučile su me da izlaganje reči uvek donosi komentare, i to je deo igre koji odavno poznajem. Ali ovde postoji jedna bitna razlika koju moderni kritičari gube iz vida: niko vas nije vukao za rukav da dođete. J...