"3 pa 1": Tehnika koja pobeđuje strah!

Poslednjih dana, kad god imam vremena, otvorim neki od svojih tekstova na ovom blogu pa se trudim da ih pročitam kao posetilac, a ne kao ona koja ih je pisala. 

I znate šta, moram da priznam da sam primetila kako sa svakim tekstom iznedrim neku drugačiju vrstu zrelosti. Nekako je svaki novi tekst, bar po mom mišljenju, bolji bar za rečenicu ili dve.

I da ne pomislite kako je ovo hvalospev i oda mom pisanju, reći ću vam da ovo delim sa vama jer me je ta moja konstatacija navela da se setim jedne veoma važne teme o kojoj niko ne govori, bar ne javno - a to je trema ili kako je ja doživljavam- strah.

Znate ono kad imate obavezu da nešto kažete ili uradite pred drugima, a u grlu i u stomaku vam se stegne, pa ne možete da progovorite ili da se pokrenete? Nekako vam je neprijatno... 

Taj osećaj je svima poznat, čak i onima koji sada u pola noći, ako ih probude, mogu da započnu konferencijsko zasedanje bez obzira na to da li ih sluša jedan čovek ili milion ljudi.

Valjda sam i ja u tim prvim redovima na ovom blogu imala neku vrstu straha ustvari  treme, koja nije zavisila od toga ko me gleda i sluša dok pišem, već od moje projekcije kako bi to  trebalo da zvuči, vama koji čitate.

Ali otkriću vam jednu tajnu, ja sam bila nekada opasan tremaroš, a sa prvom jakom, gotovo nepodnošljivom tremom susrela sam se kada sam imala ne više od 20 godina i to dok sam snimala neku  radijsku reklamu. 

Oooo Bože, bila je to najava nekog koncerta.

Neko bi rekao pa to je prost zadatak, možda i jeste,  ali od mene se tada zahtevalo da se u toj najavi čuje neka "luda euforija" povodom toga što će se taj koncert održati. Znate ono kao: Jaaooo ..od svih gradova oni, baš oni, taj i taj bend, će održati koncert u našem prelepom gradu! Pa to je divnoooo, zato  budite i vi isto tako divna publika,tralalalala..

Uhhh, to mi nije nikako išlo... jer je na neki način zahtevalo da glumim, a ja ne znam da glumim...

E sad, olakšavajuća okolnost je bila ta što su  tu moju "euforičnu glumu" imali sreću (ili nesreću) da slušaju samo producent i tonac, tako da se moja publika se svela na dva čoveka koji su me stalno,iznova i iznova  vraćali na početak teksta sve dok nisu dobili taj efekat koji su zamislili.

Međutim, ona treća osoba koja je slušala moj nastup - e, ta osoba je bila najgori kritičar od starta do kraja snimanja. Da, to sam bila ja!

Što sam više čitala tekst, to sam više grešila i sve više straha i treme sam osećala i imala, a  čak se u pojedinim snimljenim delovima  u mom  glasu osetilo drhtanje nalik na blagi plač. Ali ipak i uprkos svemu, reklama je teškom mukom snimljena, koncert je održan, a ja sam ostala uplašena da će moja trema uvek biti tu. Ali nije, i to ne zahvaljući pukoj sreću, već nečemu što sam naučila da radim kako u poslu tako i kasnije u životu.

Da budem sasvim iskrena, ubrzo nakon ovog, za mene neslavnog snimanja, primenila sam taktiku ili tehniku, nazovite to kako želite,  koja se zove "3 pa 1". To podrazumeva da tri puta duboko udahnete i tek onda izgovorite ili uradite šta imate ili želite. Zvuči prosto, ali bez vežbe nema rezultata.

A šta to konkretno znači? To znači da kada progovorite, istovremeno treba da zaboravite  na sve oko vas, od toga ko vas gleda i sluša, kakva vam je frizura, da li ste lepi , kako zvučite kao i šta neko misli o vama. Što u praksi i u životu znači da je potrebno da se oslobodite svih pritisaka okoline i da se fokusirate  na to što radite ili govorite . Jer, vidite, čak i ako vam se desi greška ili lapsus, kada ste fokusirani na sebe i na to što radite, a ne na druge i na okolnosti, ispravka svake greške onako "u hodu" vam dozvoljava da lagano prihvatite tu grešku , koju verovali ili ne niko drugi, pa ni gledalac ni ne primećuje.

Tako je i u životu. Onog trenutka kad primenite taktiku "3 pa 1" u svemu što radite - gde uzdasima u startu , u svojoj glavi, odbijete sve ono što vam je na putu ili tu može da se nađe kao prepreka, i  fokusirate se na sebe i cilj - lakše ćete doći do pravih rezultata.

Ali morate da vežbate. A šta to znači? To znači da u svakoj situaciji, koliko god ona delovala nebitna, primenite ovu tehniku. Evo, recimo možete i sada da počnete: udahnite tri puta, zatvorite ovaj tekst i recite nešto naglas. 

Ako ne znate šta biste rekli, moj predlog je da izgovorite:​ "Nije važno kako me drugi vide i šta očekuju. Važno je ono kako ja vidim sebe i ono što radim!" Ili recite za god želite...

A znate li šta je ustvari najbolje od svega? 

To što ćete na sve probleme i prepreke nadalje  gledati kao na tremu, koja nije ništa drugo nego strah da budemo ono što jesmo.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić

PROČITAJTE i TEKST: Sloboda da kažem: Odjebite!

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Trema i strah prestaju sa tamo gde tvoje 'ja' počinje."