Život između zemlje i neba
Verovatno da svi imamo te neke svoje asocijacije, momente kada nas miris, prizor ili zanat podsete na nešto mnogo krupnije. A kada je život u pitanju, onako generalno, često tražimo metafore u onome što je opipljivo.
I da odmah naglasim da ovo nije priča iz knjiga, ne ovo je priča "sa lica mesta".
Ja sam unuka i dete vinogradara i dobar deo svog odrastanja provela sam upravo tu, među čokotima, a danas sam neko ko tu priču živi svakodnevno, sa svim njenim mukama i radostima.
I vidite, baš kao i u vinogradu, i u životu je sve pitanje zrenja, discipline i onoga što odlučimo da zadržimo, a šta da odbacimo.
A opet tu je i onaj napeti osećaj, ne znam kako drugačije da kažem, kada vam je zemlja pod noktima, a pogled uvek nekako uprt ka nebu od kojeg ti, uprkos svom trudu, sve zavisi.
Za one koji možda to ne znaju, u vinogardarstvu sve počinje od zimske rezidbe, kada vinogradar, naizgled grubo, odseca gotovo sve što je loza prošle godine iznedrila, jer ako je ne oreže, ona će podivljati i daće šumu lišća, ali sitan i neupotrebljiv plod.
I u životu je nekako isto, rezidba je naša sposobnost da kažemo "Ne"sopstvenim impulsima i površnim željama, jer da bismo postigli vrhunski kvalitet, moramo svesno odsecati delove sebe koji nam crpe energiju, a ne vode nikuda.
Međutim ni u životu , kao ni u vinogradarstvu, nije dovoljan samo taj jedan veliki rez da bismo imali berbu, jer između te dve tačke stoji bezbroj onih nevidljivih postupaka i radnji, koje niko sa strane ne primećuje, a koje čine suštinu opstanka.
To je vezivanje loze, odnosno učenje da svoje težnje usmerimo u pravom smeru da ne bi pale u blato. To je prskanje, ta stalna i nekad zamorna i skupa odbrana od bolesti koje vrebaju spolja, baš kao što mi svakodnevno moramo da branimo svoj mir od tuđih uticaja. Tu su i zalamanje zaperaka i prekraćivanje – to neprestano korigovanje nas samih i zaustavljanje svih onih sitnih, nepotrebnih izdanaka naše ličnosti koji nam uzalud troše dragocenu snagu.
U vinogradu, kao i u karakteru, svaka ta mala intervencija određuje da li ćemo na kraju imati snage da iznesemo ono što sledi, berbu ili poraz.
A kada dođe vreme da se grozd pripremi za gajbu i prodaju, e tad nastupa najfiniji, završni rez . To je trenutak kad uzmete grozd u ruku i pre nego što ga ponudite svetu, radite poslednje čišćenje, klasirate. Pažljivo odstranjujete sve ono što kvari celinu, sve one bobice koje su ostale sitne i zelene, one koje je sunce opeklo dok su bile nejake, ili one koje su se prerano smežurale pod naletom vetra ili bolesti.
I upravo to je, po mom mišljenju, suština života, jer mi stalno stojimo pred "gajbom" svoje budućnosti i biramo šta ćemo u nju staviti. To je zapravo život u kome i mi uklanjanjem "smežuranog" iz svog srca , opraštamo sebi promašaje, a uklanjanjem onog što je "opečeno" ne dozvoljavamo starim ranama da diktiraju našu sadašnjost.
I tek kada sve to uradimo, očistimo te sitne, gorke ostatke prošlosti, ono što ostaje u gajbi postaje vredno – postaje naša "Ekstra klasa".
Ne znam koliko znate , ali vinogradar je najveći kockar sa sudbinom, jer on zna da uloženi trud nije uvek garancija za nagradu i da samo jedan oblak može sve da odnese.
Za mene je to je vrhunska metafora ljudske nade.
Evo kako ja to vidim. Svi mi ulažemo godine u ljubav, decu ili karijere, znajući da jedan "mraz" sudbine može sve da promeni. Ali, to nas ne sprečava da i dalje svakog dana isto to radimo, baš kao vinogradar. Umor i neizvesnost ga ne plaše i on nastavlja dalje.
Uostalom život nam, baš kao i loza, vraća onoliko koliko smo bili spremni da joj se posvetimo iako znamo da nam je nebo stalna pretnja, čak i onda kad sija sunce.
Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić
PROČITAJTE i TEKST:Život nije selfi, već fokus!
Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Život se klasira radom, a kruniše nebom."
Коментари
Постави коментар