​Život nije selfi, već fokus!

Nedavno sam, onako usput, videla dve devojčice kako se baš muče da naprave savršen selfi. Dok sam posmatrala tu njihovu muku da budu savršene na fotografiji, to nameštanje kose, ugla i osmeha, setila sam se jednog sasvim drugačijeg trenutka iz mog života. Setila sam se dana kada sam shvatila da savršenstvo nije u onome što je ispred nas, nego u onome što odlučimo da vidimo.

Znam, zvuči filozofski, ali nije.

Imala sam 23 godine kada sam prvi put uzela kameru u ruke. I ne, nije to bio fotoaparat – bila je to kamera. Sad se verovatno pitate, zašto je to važno i šta neko može iz toga da nauči? E pa može i to zato što vas kamera primorava da birate. 

Dok gledate kroz to malo staklo, svet prestaje da bude nepregledna haotična slika i postaje kadar. I verovali ili ne, ja sam u tom trenutku  shvatila da  ono što vidiš ne zavisi od toga šta je ispred tebe, već od toga kako podesiš svoju blendu.

Za one koji nisu zaljubljenici u tehniku, blenda je zapravo, da tako kažem, "zenica" objektiva. To je ustvari otvor koji se širi i skuplja,  kontrolišući koliko svetlosti ulazi u kameru i šta će na slici biti oštro. Danas je svi imamo u džepu , na telefonima, to je ono što omogućava onaj popularni "Portrait" mod. Znate ono kad vidite da je osoba na nekoj fotografiji jasna, a pozadina prelepo zamućena. E to je blenda uradila svoj posao.

I sad da se vratim na onaj moj trenutak... kad sam shvatila da ja kontrolišem taj otvor, tada se sve  promenilo. 

Taj prsten na objektivu postao je moj filter za svet jer fokusom biram koga puštam blizu, a blendom odlučujem koliko ću pažnje dati onome što je u pozadini. Odjednom, sve nebitno je jednostavno prestalo da muti sliku.

Tako je i u životu, blenda je naš štit.  Kada nas pritisnu nevolje, problemi, opterete vesti ili  tuđa očekivanja , naša "životna blenda" se širom otvori i mi pregorimo, baš kao i slika koji snimamo. I tu dolazimo do te mudre odluke da pritvorimo blendu i da u svoj život pustimo samo potrebnu količinu onoga što nas okružuje, kao što je to za kameru svetlo.

Evo probajte i vi. Uradite ono što radite na telefonu i u stvarnom životu. Kada snimate portret, jednim pokretom prsta odlučite da pozadina nestane, da se bluruje, kako bi subjekat zasijao. Uradite to i sa svojim mislima, ili kada ste sa dragom osobom, namerno blurujte sve ostalo, kao što su  brige o sutrašnjici i nebitni ljudi, neka oni  postanu samo mutne mrlje u pozadini. Fokusirajte se na ono što je oštro i važno ispred vas.

Znam, lakše je reći nego uraditi. 

Ali sve je stvar perspektive gledanja na svet oko nas. Neko to stvarno ne može, jer ja sam u tom televizijskom svetu sretala ljude koji su  godinama gledali kroz najskuplja stakla kamera i nikada nisu promenili perspektivu. Što zapravo znači da nije do tehnike – do namere je, jer ako nemate fokus i svest o tome šta želite da vidite, ni najbolja kamera vam neće pomoći.

I ja baš zato i pišem ovo, da sve nas podsetim da smo mi  ti koji u ovim našim malim životima držimo taj prsten i da možemo da promenimo ugao, tu dubinsku oštrinu. Mi smo ti koji treba da odlučimo šta zaslužuje da bude kristalno jasno, a šta ćemo svesno pustiti da izbledi. 

I na kraju da ne dođe do neke zabune, moja  namera nije da ovo zvuči kao još neka lekcija koju vam neko nudi, pa sam ja u ovoj priči kao mnogo pametna,  a vi kao treba da me poslušate. Ne, ovoj je samo moje iskustvo koje može postati i vaše. Uostalom na vama je.

Probajte da "okrenete prsten" svoje blende i da vidite kako se slika menja, jer život je ono što odlučimo da zadržimo u kadru.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić 

PROČITAJTE i TEKST: Ne, moje tekstove ne piše AI – pišem ih JA!

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Tvoj život. Tvoja blenda. Tvoj fokus."