Ne, moje tekstove ne piše AI – pišem ih JA!

Ne znam za vas , ali za mene postoji taj specifičan, gotovo bolan jaz između nas koji smo do znanja morali da "propešačimo" kilometre i onih koji misle da je čitav svet sažet u jedan treptaj ekrana. 

Zašto ovo pišem? Pa zato što neko ko danas ima jedva dvadeset godina i  ko je prohodao sa internetom u džepu, kaže da je moj tekst verovatno pisala veštačka inteligencija. 

Uuuh tad osetim tu smešu tuge, ali i revolta.

I da se odmah razumemo, nije to samo uvreda za moj trud, to je dijagnoza čitavog jednog vremena koje je zaboravilo kako zvuči čovek koji misli svojom glavom!

Verovatno da se i vi, ​koji ste koju deceniju stariji  od dvadeset, sećate onog uzbuđenja, onog fizičkog napora dok listate teške stranice  "Britanike", ili mirisa starog, ponekad i memljivog   papira u tišini biblioteke ili kućnog ugla gde se čitalo "1000 zašto, 1000 zato". 

Pa mi smo bre morali da upregnemo svaku moždanu vijugu, da povežemo pročitano, da zapamtimo, jer znali smo da nam taj podatak neće biti ponovo dostupan na jedan klik u autobusu ili kafiću. 

Naše znanje je bilo zarađeno, isklesano kroz sate provedene uz školske programe, uz emisije poput "Opstanka" iz koje smo saznali još po nešto o svetu posmatrajući ga sa strahopoštovanjem, a ne kroz brze, iseckane klipove od pet sekundi.

​I još nešto...čitali smo lektire, i to ne zato što smo morali da"odradimo sadržaj", već zato što smo kroz njih učili da govorimo, da osećamo i da gradimo rečenice koje imaju ukus , boju i miris.

Eee vidite...baš u tome leži  i taj ludi paradoks današnjice. 

Danas deca imaju sve na dlanu, ali im je ruka, a nekima, čini mi se, i glava – ostala prazna. Njihov svet sveden je na algoritam, na asistenta, na Gugl koji misli umesto njih.

Moje mišljenje je, da oni više ne znaju ni da govore, a kamoli da pišu, jer im je jezik postao funkcionalna skraćenica, lišena emocije i dubine. Naravno, kako se ono kaže, čast izuzecima.

​I baš zato im svi autorski tekstovi, pa i moji,  deluju "veštački", jer njima je struktura sumnjiva, bogat vokabular im zvuči kao kod, a jasna misao kao rezultat mašine.

Za mene je to draga deco zapravo duboka, nesvesna projekcija vaše sopstvene nemoći. 

Nama starijima postalo je odavno jasno da vi  ne možete da iznedrite smislenu misao bez asistenta ili čega već, pa zato i smatrate da to niko drugi to ne može.

Ali ono što je najtragičnijje je to što mladi danas ne prepoznaju čoveka, a još manje onog koji je svoje rečenice klesao godinama, čitajući klasike. A znate li zašto ne mogu?Zato što skroluju kroz besmisao. 

I da se razumemo, znam da su vremena drugačija i da je sve to tako-kako je, ali ja ću ovaj svoj tekst završiti napomenom - da sve ovo nisam napisala da bih bilo koga kritikovala. Naprotiv, pišem ovo jer mi je istinski, onako iz srca žao... što se više ne prepoznajemo kao ljudi, ali se iskreno, najiskrenije nadam ćete i vi (deco!) bez obzira na sve ekrane i digitalne "pomoći", sačuvati onaj deo sebe koji je samo vaš i koji nijedan program ne može da zameni.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić 

Preporuka: Montiraj svoj život na teži način!

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
" Znanje se ne kopira, ono se stvara."