Montiraj svoj život na teži način!

Sigurna sam da ste mnogo puta do sada primetili kako najčešće živimo u iluziji sopstvene besmrtnosti. Verujemo da ovaj život, kakav god da je, nema kraja, a zapravo tek pred istinom da ćemo jednom prestati da postojimo, najjasnije vidimo kako zaista treba živeti. I odmah da kažem – ovo nije tekst o smrti. Ovo su redovi o onome što radimo dok smo još tu.

Mi ​većinu svog životnog veka provodimo u nekoj vrsti sna, uvereni u sopstvenu beskonačnost. Verovatno da je taj san na neki način naš štit od straha, a i razlog zbog kojeg manično zatrpavamo svoje rasporede, domove i umove, bežeći od suočavanja sa prazninom. 

Spremni smo da trošimo godine i godine na poslove koje mrzimo, na ljude koji nas iscrpljuju, na skupljanje predmeta koji nam ne trebaju i svaki trenutak tretiramo kao potrošnu robu.

​Ne znam kako drugačije, ali ono što radimo meni je nekako najlakše da vam opišem jednim procesom koji većini možda nije poznat, ali je duboko sudbinski. 

U svetu televizije postoji segment rada koji se zove montaža. To je svojevrsna  umetnost slaganja snimljenih kadrova na terenu, u jednu logičnu celinu koju gledalac na kraju vidi na ekranu. 

Nekada, pre digitalizacije, postojala je linearna montaža. Da bi vam bilo lakše da stvorite sliku o čemu govorim,  probajte da zamislite jednu praznu filmsku traku. Na tu traku, slike su se slagale jedna za drugom, a svaka greška ili želja za promenom zahtevala je mukotrpno presnimavanje novim kadrovima. To je bio proces koji je zahtevao viziju i ako je novinar znao šta hoće, montaža je išla glatko, ali ako nije – rezultat je bio haos.

​Nažalost, i u novinarskoj profesiji baš kao i u životu  malo je onih koji tačno znaju šta žele, a još manje onih koji znaju kako to treba da izgleda. Pa se nedostatak vizije obično plaća proćerdanim vremenom i lošim ishodom.

Za razliku od ovog mukotrpnog procesa, danas u svetu digitalne televizije dominira nelinearna montaža, koja nam omogućava da besomučno dodajemo, brišemo i menjamo kadrove u bilo kom trenutku. Ona stvara opasnu iluziju da ništa nije konačno, a mi se baš tako i ponašamo.

Verujući da smo besmrtni , živimo nelinearno, gomilajući hiljade nebitnih kadrova, uvereni da ćemo kasnije sve to lako "izmontirati" u neki smisao što se retko kad desi.

Kao neko ko je proveo godine uz kadriranja i rezove, ako biste me pitali da ocenim koji je  od ova dva procesa bolji, bez mnogo razmišljanja rekla bih onaj stari, linearni.

Iako je teži, on nas tera da cenimo materijal života dok ga držimo u rukama. Tera nas da budemo odgovorni prema svakom rezu, jer znamo da je traka ograničena i da je svaki kadar konačan izbor, baš kao i naši životi.

I upravo tu nastupa svest o smrtnosti koja odstranjuje sve što je parazitsko u našem vremenu trajanja, jer kada shvatimo da je naš broj dana konačan, jednostavan život  prestaje da bude stilski izbor ili trend sa društvenih mreža i postaje imperativ. 

Biti jednostavan znači imati hrabrosti za eliminaciju. To je svesna odluka da se ne učestvuje u trkama koje nemaju cilj i da se ne gomilaju stvari koje se ne mogu poneti preko poslednjeg praga.

Svest o kraju nam pomaže da definišemo svoju meru i ako znamo da smo ovde samo u prolazu, potreba za kulama, gradovima i beskonačnom broju stanova, bledi pred potrebom za mirom, a "Dosta" postaje najmoćnija reč u jeziku.

​I na kraju, ta svest nas oslobađa potrebe da impresioniramo bilo koga, pa postajemo direktni, ranjivi i stvarni. 

Jednostavan čovek ne živi u "sutra", jer zna da je to sutra samo statistička verovatnoća, a ne garancija. On pije svoju kafu, sluša svog sagovornika i posmatra svet sa pažnjom a svoju energiju čuva za ljubav, stvaranje i tišinu.

On živi lagano i to ne zato što život nema težinu, već zato što je izabrao da nosi samo ono što je zaista vredno , a to su retko stvari, a gotovo uvek su  mir, smisao i prisustvo u sopstvenoj koži.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić 

PROČITAJTE i TEKST: Prokletstvo tuđeg

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Pazi na rez – traka je jedna."