Prokletstvo tuđeg

Kao što i sami znate kroz čitavu ljudsku istoriju, ratovi su se vodili pod različitim zastavama, od svetih ciljeva i nacionalnog oslobođenja do odbrane časti. Ali kada se uklone svi slojevi propagande u srži svih sukoba je pohlepa koja po svojoj prirodi, nikada ne može biti zasićena, bilo da govorimo o nuklearnim silama ili o dva čoveka koja se mrze preko međe.

Veliki ratovi su samo makro verzija naših malih svakodnevnih patologija, a ako niste sigurni da je to što kažem istina , pogledajte samo prosečnog čoveka.  On najčešće ne želi metar tuđeg dvorišta zato što mu taj metar životno nedostaje, već zato što ne može da podnese da ga onaj drugi ima i upravo je to ona čuvena potreba da se ograda pomeri za deset centimetara i to na kvarno.

Verovatno ste pomislili: Pa šta, ako je njegovo i treba da pomeri ogradu. Ali od te istine za mene je zanimljiviji odgovor na pitanje: šta on dobija sa tim santimetarima zemlje? Ono što je izvesno je da dobija doživotni rat sa komšijom, sudske troškove koji desetostruko premašuju vrednost zemlje i čir na želucu od svakog pogleda kroz prozor. Ta mikro pohlepa je ista ona koja pokreće generale, znate one velikane koji otpočnu rat pa zavaljeno sa svojom decom i ostalom rodbinom sede u udobnim foteljama dok drugi za njihovu glupost ginu.

Neverovatno je to koliko je potreba za trijumfom nad drugim jača od potrebe za sopstvenim mirom. Često se pametan čovek zapita koliko je pojedincima potrebno da bi se zaustavili ali ubrzo shvati da na to  pitanje nema odgovora, jer pohlepa ne poznaje pojam dovoljnog.

Verovatno ste primetili i kod sebe a ne samo kod drugih, da ono što nam je danas luksuz i uspeh, sutra nam nekako  postaje podrazumevana osnova od koje krećemo u novu potragu. Tako je i sa liderima koji osvajaju države ali i sa nama običnim smrtnicima koji otimamo tuđe parking mesto. Svi mi  pratimo od iste bolesti adaptacije na plen.

Ali mi sa otimanjem ne ostajemo samo na materijalnom, pa tako postoji jedna posebna vrsta otimanja koja se ne vidi na katastarskim mapama a to je  pohlepa za tuđom energijom. Svi znamo onaj tip ljudi koji ne mogu da podnesu tuđe blagostanje, ne zato što žele tuđi novac, već zato što ne podnose tuđi mir . Njihovo "otimanje" se ogleda u pasivnoj agresiji ili kvarenju tuđeg uspeha jednom ciničnom rečenicom, tipa "Čestitam na novom poslu, baš si imao sreće. Verovatno im je hitno trebao bilo ko, ali važno je da si upao."

Moderno doba je to podiglo na nivo digitalne umetnosti u kojoj gledamo tuđe živote kroz ekrane i pokušavamo da "otmemo" deliće tuđih identiteta stil oblačenja ili destinacije za odmor. To je onaj tihi rat protiv sopstvene autentičnosti, pa smo tako stvorili generaciju ljudi koji poseduju gomilu tuđih navika, a nemaju pojma ko su zapravo oni sami.

I naravno najgori i najbizarniji sukobi su oni unutar porodice, gde se ratuje oko sitnica. To je ona vrsta pohlepe za time da se bude "u pravu" koji je najbesmisleniji oblik rata. Ljudi su spremni da spale mostove sa najbližima, da otmu to zrno ponosa od partnera ili deteta, samo da bi na trenutak osetili miris pobede. Neverovatno ali istinito. 

I znate šta, najveća ironija je u tome što onaj ko otima, bilo silom oružja ili sitnim spletkama, na kraju postaje sluga tog plena. Svaki  pobednik u ratu dobija spaljenu zemlju koju mora da obnavlja i narod koji ga mrzi, a komšija koji je "pobedio" u sporu oko ograde dobija neprijatelja za naredne tri generacije. Strašna je istina da je ljudska vrsta jedina koja će zapaliti celu šumu samo da bi neko drugi imao manje drva za potpalu. 

Kao što i sami znate bezbroj je onih koji su mislili da će ih tuđe učiniti srećnijima, da bi na samrti shvatili da su proveli život stražareći nad onim što nikada nije ni bilo njihovo ni po pravdi, a na kraju ni po uživanju. 

Meni se čini da dokle god čovečanstvo ne shvati da je mir najskuplja valuta, ovaj krug ratovanja će se nastavljati uvek i uvek iznova, a rezultat će uvek i uvek biti isti. Možemo mi da mislimo o ovome šta god nama odgovara, ali u svetu gde niko, ni vi ni ja,  ne zna šta je "dovoljno", niko nikada neće imati previše da bi prestao da grabi.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić

Preporuka: Računamo dobitak, a knjižimo GUBITAK

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"U ratu za metar, gubimo kilometre mira"