Zašto nam je "sve" uvek malo?

Da li ste se ikada zapitali zašto smo, u svetu gde nam je skoro sve nadohvat ruke, stalno u nekom čudnom nezadovoljstvu? 

Ponekad kada razgovarate sa nekim, verujem da  primećujete tu konstantu nervozu a znate, kako ono kažu, da mu je Bog sve dao. Ja se iskreno baš često zapitam - koji su to apetiti koje nikako ne možemo da zasitimo, a nemaju nikakve veze sa praznim stomakom? 

Imamo sve a uvek smo gladni za još.

Čeznemo za novcem, potvrdom, statusom ili onim osećajem da smo "bitni" i nemamo meru. Recimo kada smo gladni, a tu mislim na stomak uglavnom jedemo umerenije, jer kad pojedeš kilogram pečenja, telo ti jasno kaže: "Druže, stani, puknućeš." I ti staneš.

Ali apetit za priznanjem, novcem? On nema dno. Evo na primer možemo da dobijemo popriličnu povišicu, ali najveći broj nas će se već sledećeg jutra probuditi sa osećajem da to nije dovoljno, da nam treba još, jer je komšija sa sprata kupio bolje felne a mi još uvek imamo stare.

Mene to često podseti na onu rečenicu: Plačem jer nema više svetova koje mogu da osvojim, a nju je kako tvrde istoričari, izgovorio Aleksandar Veliki.

E to je ta nezasitost o kojoj govorim, čovek ima pola planete, ali plače jer mu fali ona druga polovina koju još nije stigao da je stavi na listu. 

A kad već spominjem istoriju, na sreću ona pamti i one koji su znali kada je dosta. Rimski car Dioklecijan je usred svoje najveće moći rekao: "Meni je ovo dovoljno" i otišao u penziju u Split i bavio se povrtarstvom.

I čini mi se da su obojica zapravo dve krajnosti koje svako od nas nosi u sebi, jer mi svakog dana biramo hoćemo li biti onaj koji plače jer mu uvek fali još jedan svet, ili onaj koji ume da uživa u svojoj bašti.

Možda prava mera nije u tome da nemamo apetite, jer uostalom oni nas i pokreću, već u spoznaji da frižider ne mora uvek biti pun do vrha da bismo bili siti.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić

Preporuka: Koliko nas košta tuđe 'Bravo!'?

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Tamo gde prestaje potreba, počinje pohlepa."