Proleće kao izgovor: Čekamo sunce zatvorenih očiju
Ta rečenica, koju u različitim varijacijama izgovaramo stotinama puta svake zime, nije samo žalba na vremenske prilike. Ona je simptom dubljeg fenomena – našeg iščekivanja slobode koju, retko kada zaista konzumiramo. Jer, kada to proleće konačno stigne, susrećemo se sa ironijom savremenog načina života.
Čekamo proleće da bismo napustili sopstvena četiri zida, ali u trenutku kada zakoračimo napolje, najčešće biramo novi, dobrovoljni zatvor: baštu kafića. Između tri saksije šimšira i kvadratnog metra veštačke trave, mi plaćamo "kiriju" za stolicu na trotoaru.
Zašto nam je to lakše?
Odgovor leži u našoj potrebi da prirodu svedemo na bezbednu meru. Mi želimo proleće isključivo pod našim uslovima – kao pitomu kulisu koja ne remeti naš komfor. To je kompromis između naše potrebe za divljinom i moderne navike na kavez.
Nažalost, proleće je samo vrh ledenog brega u našoj kulturi "odloženog života". Godinu dana rada žrtvujemo za deset dana letovanja, da bismo na plaži, umesto u vodu, prvo zaronili u ekran telefona proveravajući jačinu signala. Od ponedeljka do petka sanjamo o vikendu kao o mitskoj zemlji slobode, a kada on osvane, pretvaramo ga u logistički poligon za nabavku namirnica i čišćenje doma.
Čekamo magiju, a konzumiramo administraciju sopstvenog postojanja
Sećate se one fascinantne rečenice iz filma "Moja večera sa Andreom"? Neverovatno je da se taj film pojavio još 1981. godine – dva čoveka sede i razgovaraju sat i po vremena, a zvuče kao da su nam jutros ušli u glave. Andre tamo kaže da su ljudi "izgradili sopstveni zatvor, tako da su istovremeno i zatvorenici i čuvari, i zato više i ne vide da su u zatvoru".
Zvuči poznato? Mi smo danas ti zatvorenici koji sami sebe čuvaju, zaključani u ekran od šest inča dok proleće prolazi pored nas.
Toliko smo srasli sa svojim rešetkama da ih više i ne primećujemo. Naša potvrda postojanja više ne dolazi iz čula, već iz digitalne validacije.
S druge strane, postoji onaj potpuno drugačiji svet koji nam nudi klasik poput "Džentlmen u Moskvi". Sećate se te scene? Kada mu se sve u životu sruši – kada mu oduzmu plemićku titulu, imovinu i slobodu, zatvorivši ga u jedan hotel do kraja života – on ne vadi telefon da se požali, niti čeka "bolje dane" da bi bio srećan. On uradi najnelogičniju stvar na svetu: odluči da postane najbolji konobar u tom istom hotelu i od svog zatočeništva napravi umetnost življenja.
I to je to, jer istina je jednostavna. Ukoliko čovek ne zagospodari svojim okolnostima i ne pronađe proleće u sebi – bez obzira na to da li je ono u šumi ili u sobi – biće osuđen da okolnosti gospodare njime.
Istinsko oslobođenje ne stiže sa kalendarom; ono počinje onog trenutka kada odlučimo da budemo prisutni u jedinom vremenu koje imamo: sadašnjem.
R.Č.
Preporuka: "Skloni mi se sa sunca": Antički recept za moderan mir
Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Ne dozvoli da ti proleće prođe kroz prozor telefona."
Коментари
Постави коментар