Život nije dijagram

-

Jutros sam, po ko zna koji put, naletela na "usijanu" raspravu o Ikigaiu na društvenim mrežama. Znate ono – sednete, uzmete papir, pa krenete u crtanje onih čuvenih krugova koji se preklapaju. Meni je prosto neverovatno kako uvek tražimo tu magičnu tačku gde se spajaju ono što volimo sa onim što radimo dobro, ali sa težnjom da to što radimo možemo brzo i lako da naplatimo.

I tako, dok s nevericom čitam komentare ljudi očajnih jer im se "strast" i "plata" ne preklapaju u milimetar, došla sam do zaključka da smo postali opsednuti crtanjem života, dok nam onaj pravi, običan život prolazi pred očima. 

Ali mi volimo prečice...

Da me ne shvatite pogrešno, jasno je meni da ponekad mogu da nas privuku ovakve tehnike, kao što je ikigai, feng shui ili nešto slično, jer one nam nude motivišući zadatak i mrvu nade. Valjda je zato i lakše da poverujemo da će se naš  život presložiti sam od sebe ako pravilno rasporedimo krevete u sobi ili nacrtamo preklapanja u svesci. Ali iskreno ja mislim da nam ti koncepti daju privid kontrole u haotičnom svetu u kome živimo.

​Jer, ipak se ne možeš  osloniti isključivo na raspored prostorija ili krugove na papiru, a da prstom ne mrdneš.

Znam lakše je poslužiti kockice, krugove ili nameštaj iz čekati čudo, i ja sam to probala, ali sam ubrzo shvatila da prava promena počinje odlukom da promenimo navike, da se više potrudimo i da preuzmemo odgovornost, što je mnogima od nas preteško. Tehnike su ok, ali one su tu da nas pokrenu, a mi smo ti koji moramo da nešto konkretno uradimo.

​Naši stari nisu znali za termine i tehnike, Branka ne znam da jesu,  ali su živeli "za sve pare" koje su uglavnom mukotrpno zarađivali. Ako mi ne verujete,  pogledajte samo lokalnog pekara kod kojeg je red do ugla ili zanatliju koji pravi stvari koje traju decenijama.

​Jel vidite razliku? Oni nisu crtali krugove, oni su stvarali. Njihov ikigai nije na papiru, nego u rukama. Svrha se ne pronalazi na vikend-radionici, već se gradi upornošću – naročito onim danima kada ti se ništa ne radi. 

Međutim, mi smo zaboravili da smo ljudi od krvi i mesa i tražimo savršeno, koje obično nepostoji. Ko zna, možda se ni moji krugovi ne preklapaju savršeno dok ovo pišem. I to je u redu. Ali nastavljam dalje, sigurna da će bar neko u ovim redovima pronaći smisao jer naša svrha nije u preciznom dijagramu, nego u upornosti da ne odustanemo od sebe. Uostalom i sami znate da se put gradi dok hodaš, a ne dok planiraš.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić

Preporuka: Matematika slobode: Koliko nam je potrebno za "dosta"?

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Svrha se ne crta, ona se gradi."

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Da vam DETE 90-ih kaže istinu o našim "veselim" godinama

-
Слика
Na ovom mestu obično slavimo mir i jednostavnost. Ipak, da bismo danas živeli u miru sa sobom , moramo biti pošteni prema onome što smo ostavili iza sebe.  Zato danas ne pišem o laganim temama za dušu, već o gorkom ukusu prošlosti koji nam se ponovo servira u šarenom pakovanju. ​Poslednjih dana gledam bilborde po gradu i najave koncerata koji vrište o "Detetu devedesetih" i "veselim devedesetim" i ne mogu da sakrijem nevericu. Za svakoga ko je te godine zaista proživeo, taj naziv je gorka ironija i šamar u lice sećanju na vreme koje je bilo sve, samo ne veselo. ​Naziv "vesele devedesete" je možda najuspešnija laž koju je estrada ikada prodala. Muzika tog vremena nije bila proizvod radosti, već agresivna anestezija, jer dok su se sa zvučnika orili stihovi o dijamantima i brzim kolima, naša stvarnost bila je brutalna. ​Dok su "zvezde" pevale o luksuzu, mi smo u kilometarskim redovima čekali litar mleka, stežući u rukama novac koji je inflacija j...
Прикажи све

Jeste li čuli za DERT? (Lek koji se živi)

-
Слика
Jeste li čuli za dert? Ne, nije to nova turska serija na Netflixu, a nije ni dijeta u kojoj jedeš samo koštunjavo voće i gledaš u sunce. To je ono što... pa, najlakše rečeno, to je ono kad ti se duša malo skupi, ali ti nije do doktora, nego do tišine. ​U selu u kome sam provodila leta, ljudi su znali da kažu: "Pusti ga, uhvatio ga neki dert, mutna mu voda u očima." ​Često se setim tih septembarskih popodneva u vinogradu, bere se grožđe, sunce prži, leđa pucaju, a prašina se lepi za kožu. I onda, kad se gajbe slože, sedne se pod onu staru vinjagu i natoči se ono pravo, domaće vino što rezi, odjednom, usred tog žagora već umornih ljudi, neko bi samo ućutao. Zagledao bi se u onaj neobran red loze ili u brda u daljini, uzdahnuo onako "iz petnih žila" i samo pustio da taj gutljaj vina isprati neku unutrašnju muku. ​Niko ga nije pitao: "Šta ti je? Jesi li u burnout-u?" . Znali su – čovek dertuje. Puste ga da iščami tu svoju tugu ili misao, i to je bio deo higije...
Прикажи све

Sloboda da kažem: Odjebite!

-
Слика
Nedavno mi je na Redditu jedna osoba napisala u komentaru kako ona nikada ne bi ni otvorila tekst na Bloggeru, jer je to, zaboga, prevaziđena platforma. I znate šta? Potpuno je u pravu. Blogger nije moderan, nije "glamurozan" i nema taj ispeglani sjaj platformi koje vam danas prodaju maglu. Ali on je ličan. ​I odmah da vam kažem, ovaj tekst je namenjen svima koji veruju da je forma bitnija od sadržaja i da je nešto vredno samo ako je ultra moderno i agresivno plasirano. Jer, ako neko težinu nečije reči meri po dizajnu sajta, što se mene tiče – slobodno može da odjebe odavde i produži dalje. ​Na moj blog ne dolaze površni ljudi, već oni koji znaju ko su i koji ne traže digitalnu kozmetiku, već suštinu. ​Ako ste još uvek tu... da nastavim? ​Godine provedene u javnom poslu naučile su me da izlaganje reči uvek donosi komentare, i to je deo igre koji odavno poznajem. Ali ovde postoji jedna bitna razlika koju moderni kritičari gube iz vida: niko vas nije vukao za rukav da dođete. J...
Прикажи све