Japan prodaje ono što mi dajemo besplatno

Verovatno ste čuli da u Japanu, više od deceniju, možete iznajmiti čoveka, pa i čitavu porodicu. Treba vam otac za slikanje? Može. Treba vam baba koja će da klima glavom na svadbi dok vi glumite sreću? Rešeno.

​To je toliko zanimljivo da je snimljen i film o tome koji se zove "Rental Family"  i  nije naučna fantastika, već istina koju svi mi živimo. Jedina razlika je u tome što su Japanci od toga napravili unosan posao i biznis model, dok mi to ovde radimo potpuno besplatno.

​Mi smo narod koji "iznajmljuje" sopstvene osmehe na slavama, glumi slogu za komšiluk i redovno uplaćuje porez na rate ćutnje dok nam ne iskoči čir na želucu.​

Znate ono kad vam rođaka po stoti put postavi isto pitanje o braku, deci ili plati, a vi se samo kiselo nasmešite i prećutite, "da ne kvarite ručak". Ili kad na poslu klimate glavom na ideju za koju znate da je loša, samo zato što je šefu to "genijalno". E to je taj trenutak kad se iznajmljujete za mir u kući ili mir u kancelariji, dok u sebi vrištite.

​Nismo mi taj zanat naučili juče, čak su i naša književna dela puna onih koji su pokušavali da iznajme tuđe živote. Setite se smo Sterijine Feme, koja je u opancima sanjala "nobles" manire, ili Nušićeve Živke Ministarke, koja je poverovala da je fotelja njen pravi identitet.

​Znam, mnogi će reći da se neke stvari rade jer funkcije i poslovi to nalažu, ali naši životi nisu posao. Ali nismo mi ovde da bismo bili isključivo ono što neko od nas očekuje ili zato što je prosto scenario takav. Tu smo da budemo mi, takvi kakvi jesmo , bez onog iscrpljujućeg truda da se svidimo ljudima koje zapravo i ne cenimo previše.

​Prekinuti taj "ugovor o najmu" ne znači da nekoga opsujete ili napadnete, nego za početak prestanite da trošite sate i sate na nešto što ne volite.

​Možda su Japanci od iznajmljivanja ljudi napravili biznis sa jasnim cenovnikom, ali smo mi ovde napravili nešto mnogo opasnije a to je  sistem u kojem se pretvaranje podrazumeva, a istina smatra incidentom.

​Razlika je samo u tome što oni na kraju radnog dana skinu kostim i odu kući, dok mi u svom kostimu često i spavamo. Toliko smo se srodili sa ulogom "fine osobe koja se nikad ne žali", da smo zaboravili kako zvuči naš sopstveni glas kada nije podešen na frekvenciju očekivanja okoline.

​Na kraju, najveća ironija je u tome što se najviše plašimo da budemo ono što jesmo i to pred ljudima koji takođe – glume. Trošimo dragoceno vreme na održavanje predstave za publiku koja je i sama pod maskama. 

Možda je vreme da prestanemo da budemo "statisti s osmehom" u sopstvenoj režiji, jer  kad god prećutite sebe da biste sačuvali tuđi mir, vi zapravo plaćate porez na sopstveno postojanje. 

Budite svoji – to je jedina uloga koja se na duge staze zaista isplati.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić

PROČITAJTE i TEKST: Moć novog početka

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Budi svoj, sve ostale uloge su već zauzete."