Jebe mi se baš i za vašu firmu i strategiju, a i logo vam je sranje

Nedavno sam, po ko zna koji put, naišla na nekadašnje oglase za posao – zapravo, na ono što danas zovu 'prilikama za karijerni rast' – i poput munje mi je kroz glavu prošla ona rečenica iz Heseovog Sidarte. Napisana tako jasno da te prosto preseče: 

"Ja umem da mislim, umem da čekam i umem da postim."

​Sećate se tog lika koji je trgovcu, na pitanje šta on zapravo poseduje i šta može da pruži, odgovorio upravo to. Trgovac mu se smejao: "Pa ti nemaš ništa, ti samo postiš, čekaš i misliš!"

​Post kao čin otpora

​Sidarta mu je tada objasnio suštinu: Ako čovek nema šta da jede, post je najpametnija stvar koju može da uradi. Njegov post je njegova sloboda. On ne mora da prihvati bilo kakvu ponudu samo da bi preživeo. On bira.

​A onaj, ko ne ume da posti, gubi glavu, jer pristaje na bilo šta i postaje sluga svakome ko mu baci mrvicu. 

I znate li šta mi je palo na pamet?  Šta bi se desilo da danas neko, na onom "opasnom" intervjuu za posao, iznese te tri veštine kao svoje glavno znanje?

​U današnjem vremenu to bi zvučalo nekako ovako: "Jebe mi se baš i za vašu firmu i za strategiju, a i logo vam je sranje!"

Iskrenost koja ruši sisteme

​Zamislite taj susret sa HR menadžerima koji procenjuju vaše kvalitete na osnovu šablona. Ostali bi razbijene koncepcije i razvaljenog portfolija strateške odbrane sopstvenog brenda. 

Od nas se traži da budemo opčinjeni logoom firme kao da je svetinja, a realno – logo im je sranje. Na intervjuima nas guše pitanjima poput "Gde sebe vidite za pet godina?" ili pričama o tome da li ste "timski igrač".

​A šta je zapravo "timski igrač"? Šifra za nekoga ko će da vuče dok drugi prosipaju maglu. Šta je "vizija"? Pokušaj da se loša organizacija proda kao viši cilj. 

Zašto je poželjno reći "Jebe mi se"? 

Zato što onog trenutka kada shvatiš Sidartinu lekciju, dobijaš supermoć.

U svetu gde nas uče da smo ono što radimo i koliko trošimo, Sidartina filozofija deluje kao hladan neočekivani tuš. 

On nije došao kod trgovca kao prosjak, već kao neko ko nudi luksuz svog mira.

Umem da mislim! To znači da ne gutam vaše korporativne splačine bez filtera. Dok me farbate pričama o "dinamičnom okruženju", ja vidim rupu u vašoj logici i haos koji pokušavate da sakrijete. Moj mozak nije na prodaju.

​Umem da čekam! Ja ne trčim za svakom koskom koju mi bacite jer sam u panici. Dok vi mislite da me držite u šaci vašim veštačkim rokovima, ja vladam vremenom. Čekam ono što vredi.

Umem da postim! Preživeću i bez vaših para. 

I to je najiskrenija moguća pozicija.

Bilo bi lekovito bar jednom srušiti to pozorište i reći im direktno u lice da nismo opčinjeni njihovim korporativnim ritualima. Jer, onaj ko vlada svojim potrebama, vlada i situacijom.

​Gde povlačimo liniju?

Znam, sad će mnogi reći: "Lako je Sidarti, on nije imao ratu za kredit, bolesne roditelje i decu kojoj svake sezone trebaju veći broj patika." I to je istina. Većina nas mora. Mora da se pojavi, mora da otrpi, mora da potpiše taj ugovor jer život ne čeka da mi doživimo prosvetljenje ispod drveta.

Ali, postoji velika razlika između toga da im prodate svoje vreme i toga da im prodate svoj mir.

Možete im dati svoje radne sate, jer to je fer trampa za preživljavanje, ali ne morate im dati pravo da vam oblikuju mozak. Ne morate da verujete u njihove "porodične vrednosti" dok vas teraju da radite prekovremeno. Ne morate da se smeškate njihovim lošim forama i da se klanjate logou kao da je ikona.

Čak i kad moramo da radimo za njih, ne moramo da postanemo oni.

Zadržimo bar mrvicu te Sidartine snage u džepu. Onaj tihi glas koji kaže: "Radim ovo jer mi treba novac, ali moj duh i dalje ume da posti." Jer onog trenutka kad priznamo sebi da smo tu samo zbog razmene, a ne zbog njihove "velike vizije", mi smo zapravo slobodni ljudi na privremenom radu. I jebe vam se baš za njihovu firmu, strategiju, a i za logo koji je sranje.

R.Č.

Preporuka: Moć novog početka

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Ko ume da gladuje, ne mora da kleči."