Ram za meru jednostavnosti

-

Drvena vrata koja stoje otvorena na stazi usred prostranog polja visoke zlatne trave okupane sunčevom svetlošću, simbolizujući minimalizam i slobodu izbora

Ovaj tekst ću započeti kao i većina blogera, iako to nemam običaj, ali eto čisto da vidim kako će dalje da se odvija...

Pre više od pet stotina godina, Leonardo da Vinči je napisao nešto što bi nam danas svima dobro došlo kao podsetnik na ekranu telefona:​"Jednostavnost je krajnji stepen prefinjenosti."

​I naravno time i završavam blogerski  nastup, jer sam više nego sigurna da ćete razumeti naredne redove, uostalom i vi i ja živimo u svetu u kome nam se stalno nudi "sve i odmah", pa ova rečenica s početka teksta u startu gubi smisao. Međutim ova poruka ustvari kaže da se najbolje stvari i prilike u životu kriju u ograničavanju. Evo kako ja to vidim, a možda me jednog dana ko zna neko i citira:  "Baš kao što je slici potreban ram, tako je i nama potrebna mera – jer džaba sav novac ako se život pretvori u haos."

​Šalu na stranu, ali čini mi se da smo negde usput zaboravili šta je mera. Mi ustvari vrlo često mešamo uspeh sa onim što posedujemo i sreću sa onim što kupimo, a na  kraju rezultat je uglavnom isti: umorni smo, u nekom smo stalnom "minusu" i zatrpani stvarima koje nam zapravo i ne trebaju.

​Ono što je meni zanimljivo kao pitanje, na koje još uvek nemam odgovor je zašto uopšte mnogi od nas žive van svojih mogućnosti?

Verovatno da nije problem u matematici, već u tome što pokušavamo da popravimo raspoloženje kupovinom. Kupimo novi telefon jer nam je bio naporan dan, ili preskupi auto koji nas opterećuje kreditom, samo da bismo se osećali prihvaćeno i viđeno. Kao da se plašimo da ćemo, ako živimo jednostavno, postati nevidljivi.

​A zapravo, živeti u okviru svojih mogućnosti nije nikakva kazna niti odricanje.To je pre svega sloboda.

​Biti jednostavan ne znači imati malo, već imati prostora i u stanu, i u novčaniku, a najviše u glavi.  I kad malo bolje razmislim onaj Leonardo je bio u pravu, prava stvar nije u tome da dodajemo detalje dok se ne ugušimo, nego da sklonimo sve što nam smeta dok ne ostane ono najvažnije.

Miran san i rasterećen život vrede više od bilo kog prestiža, jer kad shvatiš koliko ti malo zapravo treba da budeš dobro, tek tada si stvarno slobodan.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić

Preporuka: Mogao sam" – Najskuplja balkanska laž

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Bogat si onim čega možeš da se odrekneš."



Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Da vam DETE 90-ih kaže istinu o našim "veselim" godinama

-
Слика
Na ovom mestu obično slavimo mir i jednostavnost. Ipak, da bismo danas živeli u miru sa sobom , moramo biti pošteni prema onome što smo ostavili iza sebe.  Zato danas ne pišem o laganim temama za dušu, već o gorkom ukusu prošlosti koji nam se ponovo servira u šarenom pakovanju. ​Poslednjih dana gledam bilborde po gradu i najave koncerata koji vrište o "Detetu devedesetih" i "veselim devedesetim" i ne mogu da sakrijem nevericu. Za svakoga ko je te godine zaista proživeo, taj naziv je gorka ironija i šamar u lice sećanju na vreme koje je bilo sve, samo ne veselo. ​Naziv "vesele devedesete" je možda najuspešnija laž koju je estrada ikada prodala. Muzika tog vremena nije bila proizvod radosti, već agresivna anestezija, jer dok su se sa zvučnika orili stihovi o dijamantima i brzim kolima, naša stvarnost bila je brutalna. ​Dok su "zvezde" pevale o luksuzu, mi smo u kilometarskim redovima čekali litar mleka, stežući u rukama novac koji je inflacija j...
Прикажи све

Jeste li čuli za DERT? (Lek koji se živi)

-
Слика
Jeste li čuli za dert? Ne, nije to nova turska serija na Netflixu, a nije ni dijeta u kojoj jedeš samo koštunjavo voće i gledaš u sunce. To je ono što... pa, najlakše rečeno, to je ono kad ti se duša malo skupi, ali ti nije do doktora, nego do tišine. ​U selu u kome sam provodila leta, ljudi su znali da kažu: "Pusti ga, uhvatio ga neki dert, mutna mu voda u očima." ​Često se setim tih septembarskih popodneva u vinogradu, bere se grožđe, sunce prži, leđa pucaju, a prašina se lepi za kožu. I onda, kad se gajbe slože, sedne se pod onu staru vinjagu i natoči se ono pravo, domaće vino što rezi, odjednom, usred tog žagora već umornih ljudi, neko bi samo ućutao. Zagledao bi se u onaj neobran red loze ili u brda u daljini, uzdahnuo onako "iz petnih žila" i samo pustio da taj gutljaj vina isprati neku unutrašnju muku. ​Niko ga nije pitao: "Šta ti je? Jesi li u burnout-u?" . Znali su – čovek dertuje. Puste ga da iščami tu svoju tugu ili misao, i to je bio deo higije...
Прикажи све

Sloboda da kažem: Odjebite!

-
Слика
Nedavno mi je na Redditu jedna osoba napisala u komentaru kako ona nikada ne bi ni otvorila tekst na Bloggeru, jer je to, zaboga, prevaziđena platforma. I znate šta? Potpuno je u pravu. Blogger nije moderan, nije "glamurozan" i nema taj ispeglani sjaj platformi koje vam danas prodaju maglu. Ali on je ličan. ​I odmah da vam kažem, ovaj tekst je namenjen svima koji veruju da je forma bitnija od sadržaja i da je nešto vredno samo ako je ultra moderno i agresivno plasirano. Jer, ako neko težinu nečije reči meri po dizajnu sajta, što se mene tiče – slobodno može da odjebe odavde i produži dalje. ​Na moj blog ne dolaze površni ljudi, već oni koji znaju ko su i koji ne traže digitalnu kozmetiku, već suštinu. ​Ako ste još uvek tu... da nastavim? ​Godine provedene u javnom poslu naučile su me da izlaganje reči uvek donosi komentare, i to je deo igre koji odavno poznajem. Ali ovde postoji jedna bitna razlika koju moderni kritičari gube iz vida: niko vas nije vukao za rukav da dođete. J...
Прикажи све