Da vam DETE 90-ih kaže istinu o našim "veselim" godinama
Na ovom mestu obično slavimo mir i jednostavnost. Ipak, da bismo danas živeli u miru sa sobom , moramo biti pošteni prema onome što smo ostavili iza sebe.
Zato danas ne pišem o laganim temama za dušu, već o gorkom ukusu prošlosti koji nam se ponovo servira u šarenom pakovanju.
Poslednjih dana gledam bilborde po gradu i najave koncerata koji vrište o "Detetu devedesetih" i "veselim devedesetim" i ne mogu da sakrijem nevericu. Za svakoga ko je te godine zaista proživeo, taj naziv je gorka ironija i šamar u lice sećanju na vreme koje je bilo sve, samo ne veselo.
Naziv "vesele devedesete" je možda najuspešnija laž koju je estrada ikada prodala. Muzika tog vremena nije bila proizvod radosti, već agresivna anestezija, jer dok su se sa zvučnika orili stihovi o dijamantima i brzim kolima, naša stvarnost bila je brutalna.
Dok su "zvezde" pevale o luksuzu, mi smo u kilometarskim redovima čekali litar mleka, stežući u rukama novac koji je inflacija jela brže nego što smo mogli da ga prebrojimo. Jedina "brzina" koju smo poznavali bila je ona kojom su se punili rezervoari na crno, dok su se negde, ne tako daleko, gasili životi naših vršnjaka. Ja sam tada imala 13 godina.
Svaki taj "veseli" hit služio je da zagluši vesti sa ratišta i sivilo koje nijedan dens ritam nije mogao da sakrije.
Najveća nepravda je što danas, kroz nostalgiju, rehabilitujemo one koji su tada bili miljenici sistema. To nisu bili umetnici bunta, već dvorski zabavljači. Njihov zadatak je bio jasan: budi glasan, budi šaren i ne postavljaj pitanja.
Dok je narod grcao u bedi, oni su snimali spotove u dvorcima, plaćene novcem isisanim iz naših praznih džepova. Oni su uspostavili pravilo koje, nažalost, preživljava i danas: nije važno koliko znaš, nego koga slušaš i za koliko si spreman da se prodaš.
Ono što me najviše plaši u ovoj današnjoj romantizaciji jeste slavljenje estetike zla, jer se slavi se vreme kada je kriminalac bio uzor, a obrazovanje nebitno. Te pesme nisu "naivni dens", one su zvuk moralne propasti koja je tada posejana, a čije plodove i danas beremo.
Tragedija je i u tome što su mnogi akteri te predstave samo "presvukli dresove".
Isti oni koji su pesmom pokrivali miris baruta, danas su "elita", vlasnici medija i mentori novim generacijama.
Zato, sledeći put kada čujete taj prepoznatljivi ritam, setite se da to nisu bile vesele godine. To su bile godine preživljavanja u mraku, dok su nam reflektorima pržili oči da ne vidimo ponor u koji letimo. Za mene slaviti devedesete danas znači amnestirati sve ono zlo koje su te godine bile.
Očigledno, za razliku od mnogih, јa biram da pamtim istinu koja je ponekad teška i siva, ali je jedina osnova na kojoj se može graditi stvaran mir.
Živeti istinu danas znači i odbiti da kupiš upakovanu laž, ma koliko ona bila privlačna ili nostalgična.
Mir koji tražimo ne nalazi se u glasnoj podvali koja prikriva rane, već u tišini koja ih zaceljuje. Istina zahteva bistru glavu i sposobnost da stvari nazovemo pravim imenom.
Zato, budite oprezni prema onome što vam se nudi kao "dobra stara vremena".
Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić
Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Istina je najkraći put do mira."
Istina. Nemam šta da dodam.
ОдговориИзбришиBravo!!!
ОдговориИзбришиšto bi ljudi rekli "svaka ti ka njegoševa",sve u centar
ОдговориИзбришиГрађанерско просеравање и њујеџамериканштина, свака људска епоха је била "мрак" па није било оволико бламантног патетисања. Они метар и по из Северне Кореје што једу једну зделу пиринча на дан би обрисали под са данашњим "држављанима Србије" за пола сата. Пробудите се и не будите пизда цео живот, чак и ако сте женско. У данашње време нико не цени цмиздравце и пиздавце.
ОдговориИзбриши