Priča o bogatstvu koje se ne vidi

Danas sam svedočila trenutku koji je stao u nekoliko sekundi na kasi, a ispričao mi je  priču o čitavom jednom društvu. U prodavnici u kojoj je bilo svega nekoliko ljudi od kojih nas troje za kasom, bio je i čovek oskudno obučen i vidno umoran rekla bih od života. I nekako iz čista mira, ali i iz ljudske topline,  devojka koja je bila iza njega ponudila je da plati njegov račun. Ono što je za nju bilo verovatno vrlo neprijatno iznenađenje jeste da je on to ljubazno odbio, izvadio je svoj zgužvani novac iz džepa, platio račun i sa  istom toplom ljubaznošću zahvalio joj se i izašao napolje.

To tiho dostojanstveno "Ne hvala" koje je izgovorio  odjeknulo je jače od bilo čega što sam do tada čula, i moram da priznam, otvorilo mi je prozor u jedan zaboravljeni svet u kome je ponos vredniji od novca. 

​Mi, kao što i sami znate živimo u materijalističkom vremenu, pa sve što nam se nađe na putu, bilo da je to postupak, stvar pa čak  i čovek, merimo isključivo i samo ciframa u novčaniku. Zbog toga smo i zaboravili da se prava vrednost čoveka ne ogleda u onome što poseduje, već u njegovom odnosu prema uzimanju i davanju.

 

Za čoveka koji ima malo, njegovo dostojanstvo je najčešće  jedina imovina koju mu niko ne može oduzeti, i kada on odbije ponuđenu pomoć on ne odbija samo novac,  on time  brani sebe i svoju nezavisnost. U njegovom svetu, prihvatanje pomoći i novca  može delovati kao da je priznao poraz pred životom, a njegovo "Ne, hvala" je tihi dokaz da on još uvek upravlja sobom i svojim potrebama.

​A mi smo s druge strane ona  "bogata sirotinja",  ljudi koji poseduju mnogo, ali pate od hronične gladi za još  i sve više bolujemo od nedostatka empatije. Ova dobroćudna devojka postupila je po svom ubeđenju i u nadi da će njen gest pomoći nekome u nevolji, o kojoj taj izmučeni čovek najverovatnije i ne govori, ali koja se vidi. Međutim ni ona, kao ni ja, nismo očekivale da čujemo to beskrajno bogatstvo koje je stalo u te dve reči , bogatstvo koje se ne vidi, ali se živi.

On je odbio pomoć jer zna šta i koliko mu je dovoljno da preživi dan, a da pritom ne izgubi sebe, dok dobar deo nas  uzima preko mere i ne poznaje tu granicu.

Znam da će mnogima biti čudno, ali ovaj susret ili događaj, nazovite to kako hoćete, za mene nije bio samo obična transakcija koja se nije desila, niti samo propuštena prilika za dobro delo, to je bila lekcija o tome šta znači biti istinski bogat.

Plemenitost devojke s početka ove priče kao i svakoga od nas koji smo u prilici da pomognemo,  i ponos svih onih koji iako nemaju ipak odbiju da prihvate pomoć, po mom mišljenju čine stubove društva.

I dok  god postoje ljudi koji radije biraju svoj mir nego tuđu milostinju, i oni koji daju ne tražeći ništa zauzvrat, svet će imati protivtežu onima koji uzimaju samo zato što mogu.

Istinsko siromaštvo nije nemati novca,  istinsko siromaštvo je imati sve, a i dalje osećati potrebu da se otme od sveta.

I samo da zaključim : Danas sam videla čoveka koji je, uprkos praznom novčaniku, bio najbogatija osoba u tom redu.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić

Preporuka:Zašto nam je "sve" uvek malo?

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Dostojanstvo nema cenu."