Zamka "Boljeg Sutra"

Ne znam za vas , ali ja baš često razmišljam o životu, i to ne samo kao neko ko ga živi, već i kao neko ko ga posmatra. Nekako mi je tako lakše da sagledam stvari iz nekog novog ugla i tako prestanem da budem žrtva te nevidljive zamke koju svi mi zovemo "bolje sutra" . 

Verovatno da ste i vi, ako ćete da budete iskreni,  mislili da ćete nekako prodisati čim završite školu , fakultet. Da će vam biti bolje kad se zaposlite i otplatite kredit, ili čim deca porastu. I to je u redu, naučeni smo da verujemo u to, ali ono što je meni neverovatno je to - koliko smo uporni u tome da sebe ubeđujemo da je sve ovo danas i sada, samo privremeno stanje. Ustvari kao da verujemo da je to neka vrsta cene koju plaćamo za neki tamo budući mir koji čekamo. 

​I da me ne razumete pogrešno, nije problem naše verovanje u bolje sutra, problem je što nam je baš to čekanje postalo navika. 

Svi mi dok čekamo "pravu priliku", ne primećujemo da nam je jutarnja kafa postala rutina, a ne užitak, jer razmišljamo o sutrašnjim obavezama, a što je najgore – ignorišemo sopstveno telo koje šalje signale dok mu mi odgovaramo sa: "Samo još ovo da završim."

​Ustvari, mi trošimo najbolje godine pripremajući se za starost u kojoj ćemo, navodno, konačno imati vremena da uživamo u onome što smo stekli. I nije tragedija to što život prolazi, već u tome što ga mi uporno ignorišemo dok je tu.

​Verovatno da ste i vi primetili da se vrlo često ponašamo kao da imamo rezervni život u fioci, pa trošimo decenije na, da tako kažem, "pripremne radove" za to neko bolje sutra .

Medjutim, život nije projekat koji treba da završimo već proces koji nam se dešava dok psujemo u saobraćaju ili čekamo u redu. Čini mi se da smo odavno zaboravili da nema probe, da nema reprize i da je ovaj dan , sa svim svojim dosadnim obavezama i umorom,  deo naše konačne cifre dana na ovoj planeti.

​Jasno je meni da nam je svima lakše da verujemo u neku magičnu verziju sebe koja će sledećeg meseca imati više vremena, više para ili više volje, nego da prihvatimo da smo ovo što smo danas i da je to sve što imamo. 

​Znam, sad je neko od vas dok ovo čita  pomislio: "Bože, o čemu ova piše, kao da ja to ne znam." I sigurna sam da svi znate, samo isto kao i ja – često zaboravite da je život ono što vam se dešava upravo sada.

Autorka: (R.Č.) Biljana Rizvić Čarapić 

PROČITAJTE i TEKST: Recite: Ne znam, ne mogu i neću!

---

Hvala vam što pratite blog Jednostavno Dovoljno.
"Prestani da čekaš bolji trenutak – proći će ti ovaj jedini."